PRIČA: Radoslav Slavnić - Garmonbozia

Pročitajte priču "Garmonbozia" Radoslava Slavnića.

Biografija autora:

Radoslav Slavnić rođen je 10. jula 1985. godine. Diplomirao je na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, a živi i radi u Rumi.

Zbirku priča „Svetlost na kraju ulice“ objavio je 2000. godine, a roman „Nemezis“ 2011. godine. Priče objavio u zbirkama „V – fantastične priče iz ravnice“, „Nešto diše u mojoj torti“ i „Nešto diše u mojoj tortII“, „Najkraće priče 2012“, „Prsten sa one strane sna“, „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, zbornicima „Kad regent u vinu zapeva“, „Zbornik savremenih ljubavnih priča“, „Prijedorski književni karavan 2014“ i „Volim da letim“, časopisima „Emitor“ (brojevi 482 i 486), „Marsonic“ (broj 5), „Omaja“ (brojevi 9 i 10) „Libartes“ (oktobarski broj, 2014), UBIQ (broj 15) i „Kreativni magazin“ (broj 2), i na sajtovima posvećenim naučnoj fantastici i hororu. Njegova priča „Obora: Poslednja generacija“ izglasana je za jednu od pobedničkih na konkursu „Oktobar, mesec horora“ sajta blacksheep.rs, a priča „Od mermera i mesa“ za jednu od pobedničkih na konkursu sajta SF-Serbia.com za peti broj časopisa „Raketla“. Osvojio treću nagradu na Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Rade Tomić“ za kratku priču autora u kategoriji do trideset godina i treću nagradu na Šestom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Joan Flora“ za kratku priču autora u kategoriji do trideset godina. Sarađuje sa sajtovima „SF-Serbia“, „HellyCherry“ i „RemixPress“.

GARMONBOZIA

Kuper

Dejl Kuper se više nije nalazio u Tvin Piksu. Bio je kilometrima udaljen. Lutao je sterilnim hodnicima svog radnog mesta, zbunjeno se smeškajući.

Odraz od kojeg se rastao – misteriozno se prebacivši u regionalnu zgradu FBI-ja, u neko sasvim neodređeno vreme – i dalje mu je preteći zaigravao u svesti, iako su nove refleksije potvrđivale da je otrovno, volšebno zelenilo napustilo njegove oči i vratilo im prirodnu živost i mistični sjaj. Svaki novi Dejl na kojeg je naletao, sudarajući se sa prilikama u ogledalima dugačkog hodnika, bio je onaj pravi agent Kuper, predani predstavnik reda i zakona, američki heroj današnjice i ljubitelj dobrih pita. I svaki taj novi Dejl je terao misli o Tvin Piksu, Crnoj Kolibi i zlobnim entitetima koji su tamo obitavali. Pluća, kojima je tako lako udisao vazduh prošaran prijatnim mirisom hartije i sveže kafe, takođe su, činilo se, svedočila da je zlo prisustvo napustilo njegovo telo.

Jedino što ga je podsećalo na grozničavo stanje protiv kojeg se borio pokušavajući da udalji ono što je nazivao „BOB“ od sebe – pored sopstvenog izopačenog lika sa kojim se poslednji put susreo u kupatilu svog apartmana u hotelu – bio je huk sove obojen drevnim odjekom iskonske energije rasne šume. Repetitivno se obrtao u njegovoj podsvesti i kao da mu je poručivao da je ovo bio samo kratkotrajni ispad. Odmor u nepoznatom pre nego što se muke nastave.

Ipak, taj trenutak, koliko god da je trajao i kakav god da je bio, izgledao mu je kao da ga je trebalo ščepati i nositi se sa njim baš kao što je on umeo.

„Hej, Kup“, začuo je hrapavi glas Alberta Rozenfilda iz jedne od kancelarija čija su vrata zjapila sa strane, prekidajući niz ogledala. „Koul te traži. U svojoj kancelariji je!“

Kuper zastade ne osvrnuvši se u potrazi za izvorom glasa. Umesto toga, usmeri pogled ka vratima kancelarije pretpostavljenog, kojima se završavao hodnik. Nervozno poče da pretura po džepovima pantalona i sakoa, i taman kada je pomislio da je izgubio kontrolu, napipa glatku površinu svog diktafona.

„Dajana“, reče glasno, primaknuvši usne mikrofonu, „mislim da znam gde sam, ali ne i 'kada je'. Ništa mi nije jasno. Ipak, stvari ne deluju toliko loše.“

Pritisak na dugme STOP zakoči obrtaje trake, ali natera Kuperove noge na pokret. Smelo je koračao sve dok se nije našao pred vratima kancelarije šefa Gordona Koula, a potom kucnu nekoliko puta i odškrinu ih. 

„Kup! Lepo od tebe što si došao“, Koulov prodoran, ali potpuno jednoličan glas zazvonio je prostranom kancelarijom. „Želeo sam da upoznaš nekoga!“

Kuper se približio radnom stolu, shvatajući koliko mu je lice pretpostavljenog zapravo delovalo daleko, mutno i nepristupačno. Kao da nisu poticali iz iste realnosti.

Koul zgrabi šoljicu kafe, trznu, uze dug gutljaj i grubo je prizemlji.

„Moram da priznam da mi deluješ ispijeno“, trubio je boreći se sa svojim slušnim aparatom. „Možda bi trebalo da pojedeš tanjir supe, ili kukuruznog krema?“

„U redu je...“ odmahnu Dejl, ali ubrzo shvati da su mu se reči izgubile u teškom vazduhu pre nego što su dospele do slušaoca.

„Sa tvoje desne strane“, nastavio je Koul, „nalazi se neko koga sam želeo da upoznaš!“

Kuper se osvrnu i ugleda priliku udaljenu svega par koraka. Bio je to muškarac srednjih godina i izuzetno upečatljivih, oštrih crta lica. Na sebi je imao svetli, sportski sako, raskopčan tako da je otkrivao razdrljenu, šarenu košulju duboko upasanu u bele pantalone. Nije se moglo očekivati da bi se neko tako odeven mogao naći u kancelariji regionalnog šefa FBI-a. Ipak, njegovo prisustvo je bilo sasvim postojano i jasno, u potpunom kontrastu sa Koulovom prividnom udaljenošću.

„Filip Džefriz“, reče muškarac pruživši desnu ruku, dok je levom popravljao nalakiranu frizuru.

„Dejl Kuper“, agent prihvati i čvrsto stegnu muškarčevu ruku.

„Oh, i vi ste Filip, znači?“ nasmešio se muškarac.

„Filip?“

Agent Kuper u čudu zabaci glavu unazad i pokuša da izmigolji šaku iz čvrstog stiska. Okrenu se ka Koulu pokušavajući da svojim zabezeknutim izrazom izmami bilo kakvo objašnjenje, ali naiđe samo na potpuno zamućen splet crta koje su oblikovale grimasu karakterističnu za trenutke kada bi šef izgubio poverenje u svoj sluh.

„Filip, Filip“, klimao je Koul i fiksirao svoj slušni aparat.

„Pogrešno ste razumeli“, reče Kuper i istrgnu svoju šaku iz muškarčeve. „Moje ime je Dejl. Dejl Kuper.“

„Pa, dobro“, muškarac slegnu ramenima. „Svi smo mi Filip na neki način.“

I dalje zabezeknut nelogičnošću razgovora, agent Kuper jedva da je primetio da su mu se usta potpuno nesvesno otvorila.

„To su zaista lepe cipele“, izustio je i upro prstom ka muškarčevoj obući.

„Hvala“, odvratio je muškarac, sada već gladeći rever svog svetlog sakoa. „To je vaša specijalnost.“

„Oprostite“, agent Kuper tek u tom trenutku shvati da je razgovor tekao bez njegove svesne uloge. „Ne znam šta mi bi.“

Ipak, naredna rečenica, bila je potpuno ispraćena svešću. I to svešću o stanju vlastitog organizma.

„Mislim da imam infarkt“, izraz Kuperovog lica je bio sasvim smiren, gotovo razdragan, u neskladu sa histeričnim pokretima desne ruke kojom je stiskao svoju levu nadlakticu. „Leva ruka mi se potpuno oduzela.“

Zagledao se u svoju levu šaku, koja je opružena odbijala poslušnost, a potom se okrenu ka Koulu. Kada je shvatio da od svog šefa više nije mogao da očekuje nikakvu reakciju, usmeri pogled ka muškarcu koji se predstavio kao Filip Džefriz.

„Želite li malo kafe?“, upitao je Džefriz. „Možda vam bude bolje.“

„Preskočiću, hvala“, odgovorio je Kuper i dalje masirajući svoju paralizovanu ruku.

„Možda bi, umesto toga, želeo žvakaću gumu? Ona žvakaća guma koju voliš će se vratiti u modu.“

„Ne“, odmahnu Kuper u borbi sa sećanjima i sve jačim hukom sove, i pritiskom koji je rastao svuda unaokolo i pretio da će razruštiti sve zidine stvarnosti.

Džefriz se primaknu Kuperu i mahnu mu levom šakom ispred očiju, eksponirajući prsten sa zelenim kamenom koji mu je svetlucao na srednjem prstu.

„Dobio sam ovaj prsten“, rekao je i zaobišao Kupera na putu do izlaza iz Koulove kancelarije. „I sada moram da idem. Srešćemo se za nekoliko godina u sličnim okolnostima, ali me se nećeš sećati.“

„Ko si ti?“ Kuper nije imao snage da se okrene. Vikao je u smeru ogledala koje je otkrio Džefriz pomerivši se sa svog mesta i udaljivši se ka vratima kancelarije.

„Sanjaćeš me“, začuo je Filipov glas. Razbijao se u odrazu ogledala i postajao sve slabiji.

„Vreme i mene!“

„Koje vreme?“ urlao je Kuper zagledan u svoj novi odraz, onaj koji mu je oči načinio otrovno-zelenim. „Koje vreme?“

„Deset i deset“, to više nije bio Filipov glas, već uvrnut eho zamuljan uzdasima i tutnjavom. „Šesnaesti februar. Vidimo se, Majk!“

„Zovem se Dejl“, agent Kuper se više nije nalazio u regionalnoj zgradi FBI-ja. Kao što je bio slučaj i sa hotelom u Tvin Piksu, mutna nevaljala realnost je i to mesto ostavila kilometrima i godinama udaljenim.

Sada se nalazio negde gde je zeleno bila očekivana boja njegovih očiju, a žvake koje je voleo su ponovo bile u modi.

Jedino što je poneo sa sobom iz zgrade FBI-ja, bio je miris sveže kafe i odjek poslednjih reči Gordona Koula.

„Garmonbozia!“

Koliba

I dok je slom aktuelnog sveta bio ispraćen kakofonijom huka i naizgled besmislenih slogova, i režanjem susednih slojeva realiteta koji su se sudarali i varničili nalik suprotstavljenim metalima, agenta Kupera u Crnoj Kolibi iznenadi napetost tišine.  

Nalazio se u Čekaonici, posađen u crnu kožnu fotelju i obasjan prigušenim crvenilom razapetih zavesa kojima je bio oivičen u svom novom prebivalištu. Nasuprot intenzivnom zelenilu koje mu je izbijalo iz očiju, osećao se poput stogodišnjaka – ispijen vekom muke i lažnih uverenja. Čak i bez odraza u volšebnom ogledalu, sasvim lako je mogao da zamisli kako mu se lice rasteglo u viseću, izboranu kožu, a nekada crna kosa posedela i opala u staračkim pečatima.

Tek kada se svetlost iz neodređenog izvora pojačala, a crvenilo zavesa rasplamsalo svuda oko njegovog tromog tela, shvatio je da nije bio sam. Za stočićem za kojim je bio smešten, preko puta, na sličnoj kožnoj garnituri, sedeli su BOB i Jednoruki Čovek. Između njih se nalazilo prazno mesto.

BOB se izazivački cerio, kao i svaki put kada bi kontaktirao sa nekim iz sfere „opipljivih“, ali agentu Kuperu je izgledalo kao da se nije osećao naročito prijatno. Razbacivao je svoju neurednu, masnu, sedu kosu i činilo se kao da ga je morilo neko osećanje, strah, možda čak i fizički simptom, ili neki sličan užas kojeg nikako nije mogao da se otarasi. To nije bilo karakteristično za BOBA.

Jednoruki Čovek je bio potpuno smiren, zagledan u Kuperovo lice, iako je bilo sasvim lako pretpostaviti da je zapravo gledao kroz njega. Oči su mu bile fokusirane i disao je jednolično i sporo – MAJKU nije bilo ni traga.

„Želite li kafu?“ Kuper je začuo poznati glas Džina iza sebe, pre nego što mu se pred licem našla prepunjena šoljica.

Kafa iz Čekaonice Crne Kolibe mu nikada nije bila po meri. Želeo je da odbije i da se zahvali, ali ni udovi ni usta ga nisu slušali. Ruke su mu bile slepljene sa kožnom foteljom, dok mu se slabašan dah oblikovan glasnim žicama odbijao od čvrsto stisnute, zatvorene vilice.

Nije bio paralizovan, već potpuno slab – nemoćan i bez kontrole.

Kao da mu je čitao misli, Džin skloni kafu. Uostalom, agent Kuper je od samog Džina nešto ranije čuo koliko je vrednije bilo slušati, nego govoriti, tako da mu nedostatak moći bilo kakvog izražavanja nije naročito smetao u tom trenutku. Ionako je Crna Koliba funkcionisala po njemu nepoznatim principima.

„Čućeš tri stvari“, nežno mu je šapnuo Džin, „i sve tri će biti neosporiva istina. Nakon toga će ti biti vraćen prsten. Sada si jedan od nas. Uvek si bio.“

U tom trenutku, tanak razmak između dva krila crvene zavese se raširi i propusti novog posetioca u Čekaonicu. Agent Kuper je dobro znao da se iza čekaonice nalazio splet beskonačnih koridora – isto kao i da je zvuk sitnih koraka najavljivao dobro poznato prisustvo.

Konačno, iza garniture na kojoj su se nalazili partneri, izroni i Čovek Sa Drugog Mesta. Iako je bio patuljast i smešan u svojim manirizmima, to siktavo stvorenjce odeveno u crveni sako Dejlu Kuperu nikada nije izgledalo nemoćno kao što mu je rast nalagao. Takođe, retko je nosilo dobre vesti.

Patuljak je pucketajući prstima doplesao do upražnjenog mesta, seo i nasmejao se, dopustivši da mu se glas raspe po prostoriji. Ispratio ga je neprimeren veštački eho.

U tom trenu, BOBOVE crte postale su smrtno ozbiljne i on se nagnu preko stola i unese Kuperu u lice.

„Liland Palmer je bio slabić“, dah koji mu se probijao kroz neuredne, žute zube bio je ružniji od gorke istine koju je nosio. „Nikada nije ubio nikoga. Čak je i najlakšoj, onoj koju smo mu prepustili... maloj Ronet... dozvolio da utekne. Nije imao snage da ubije ostale. Bio je tako loše vozilo.“

Iz džepa svog prašnjavog gornjaka izvadi prsten sa zelenim kamenom.

„Dao sam ovaj prsten Filipu Džefrizu pre nego što je... nestao“, razrogačio je oči, dok su mu se usne razvlačile u histeričan kez. „Šta misliš, ko je ubio Terezu Benks?“

Ludački smeh ispuni prostoriju, dok se prva istina polako otkrivala pred agentom Kuperom. Stvari su dobijale smisao, iako se priča više nije činila nimalo privlačnom.

BOB se disciplinovano vratio na svoje mesto kada se oglasio Jednoruki Čovek. Glas mu je bio prodoran i izgledalo je kao da je prelazio neverovatnu udaljenost pre nego što bi dospeo u prostoriju.

„Leva ruka se ne gubi zbog srca, ili bolesti“, izlagao je sporo i bez emocija, nalik predajniku neke više sile, „već zbog greha i krivice.“

Lice mu najednom naseli napetost karakteristična za trenutke kada bi MAJK preuzeo kontrolu. Okrenuo se prema BOBU i Čoveku Sa Drugog Mesta, a potom ispustio vazduh sa olakšanjem.

„Loru i Medi je ubio isti čovek“, ponovo je bio staložen, pogleda usmerenog ispred sebe. „Liland Palmer nije bio sam večeri kada je Lora ubijena. Liland Palmer ih nije ubio. Ubio ih je drugi čovek.“

Agent Kuper je sada bio u tesnom koštacu sa svojom slabošću. Imao je toliko zaključaka, mučilo ga toliko pitanja. Želeo je da progovori, vrisne, ili se trgne, ali je osećao da mu Koliba to ne bi dozvolila.

„Treća istina je najteža“, oglasio se čovečuljak. „BOB je HAOS, MAJK je RED. Potpuno su različiti, ali isti, zapravo.“

Agentu Kuperu se sa prosvetljenjem polako vraćala snaga u udove. Dah mu je postao brži, a zglobovi pokretniji. Na levoj ruci mu se ponovo nalazio prsten.

„Ne postoji pokajanje, ili otkrovenje“, Patuljak je otkrivao poslednju istinu. „MAJK ne zna za Dobro, jer je isti kao BOB. Obojici im je neophodna... garmonbozia!“

BOB i Jednoruki Čovek prasnuše u smeh. Nisu se obazirali na Patuljka koji je i dalje pričao.

„Ja sam ruka“, pokaza na sebe, a potom upre prstom u agenta Kupera koji je bio na nogama, zgrčen pred poražavajućom istinom koje je u trenutku postao svestan. „I ti si ruka!“

I dok je Patuljak plesao po prostoriji, a BOB i Jednoruki Čovek se kikotali daveći se u sopstvenom odjeku, agent Dejl Kuper je sa suzama u očima posmatrao prsten na malom prstu svoje leve šake i bezumno ponavljao:

„MAJK! Sve vreme je bio MAJK!“

Lora

„Lora“, nežni glas njenog oca probijao se kroz slojeve podsvesnog straha i neverice i vraćao ju je u svest. „Lora, probudi se!“

Lora je imala dvanaest godina i nije znala mnogo o smrti. Sahranila je nekoliko kućnih ljubimaca i tetku, a osećaj slabe gorčine bio je jedino što je vezivao za taj pojam. Ipak, u snu iz kojeg je otac pokušao da je probudi, vodio se razgovor o NjENOJ smrti. Upravo zato, kada se konačno razbudila, obrazi su joj bili natopljeni suzama, a spavaćica znojem. Budilnik na noćnom stočiću je pokazivao deset i deset.

Bio je šesnaesti februar.

Liland, njen otac, sedeo je na ivici kreveta i gladio joj rame govoreći da se radilo o ružnom snu i da će sve biti u redu.

Ali Lora je već tada znala da je u pitanju bilo mnogo više od toga. Džin, starac, patuljak, jednoruki čovek i neko ko joj se i ranije javljao u snovima i predstavljao kao BOB, predviđali su njenu ranu smrt. Ceo razgovor je bio težak i ovenčan mistikom. Nije mogla da se seti većeg dela, ali se mogla zakleti da su pominjali i ime njenog oca.

„Lora, danas će te mama odvesti u školu“, rekao je Liland ne skidajući blaženi osmeh sa lica. „Tatin prijatelj Filip je ovde, pa tata mora da popije kafu sa njim.“

„Filip Džefriz?“ iz Lore odjeknu još jedno sećanje na san i ona ustuknu i otme se dodiru svog oca.

„Ne“, Liland se namrštio. „Filip Džerard. Putujući trgovac. Prodaje cipele. Bio je u kraju, pa me je posetio. Ko je, pobogu, Filip Džefriz?“

„Neko čije ime sam usnila.“

Filip

Spremajući se za školu u svojoj sobi na spratu, Lora je osluškivala bučan razgovor koji je dopirao iz dnevne sobe u prizemlju. Njen otac i Filip Džerard su se glasno smejali i razgovarali o stvarim koje nije najbolje razumela. Pominjali su nepoznata imena, nekakav „svet mesa“ i „specijalno K“, a ono što joj se posebno urezalo u svest bio je izraz „garmonbozia“, koji je nepoznati glas očevog prijatelja pomenuo u više navrata.

Sišla je u prizemlje, u školskoj uniformi i sa plišanim rancem prebačenim preko ramena, da bi u dnevnoj sobi zatekla svog oca sa muškarcem koji ju je podsećao na jednog od likova iz sna. Bila je prokleto sigurna da se radilo o njemu, samo što je izgledao bar dvadeset pet godina mlađe.

„Ovo je odlična kafa, Lilande“, rekao je Filip Džerard, putujući prodavac obuće, koji je Loru mnogo više podsećao na detektiva, ili nekog od likova iz krimi-filmova bez boje koje je gledala kao devojčica.

Bio je šarmantan i umeren, kulturan i uredno obrijan, crne kose začešljane na razdeljak. Na sebi je imao crni sako, belu košulju i pedantno zavezanu kravatu, baš kao i starac iz njenog sna.

„Šta je garmonbozia?“ Lora prekinu njihov razgovor.

„Lora“, podviknuo je Liland. „Kakvo je to ponašanje? Trebalo bi prvo da se predstaviš.“

„Ja sam Lora“, odgovorila je pokorno, ne skidajući pogled sa lica muškarca iz sna.

„Ovo je Filip, moj prijatelj“, dobacio je Liland.

„Lora“, Filip Džerard joj se obratio zvonkim i mekim glasom, „ja ti mogu objasniti šta je garmonbozia.“

Lora nije odgovorila. Umesto toga, bez reči je piljila u veštačko zelenilo njegovih očiju.

„Garmonbozia je nešto što bi svakome od nas moglo biti omiljeno“, izlagao je muškarac mašući levom rukom na kojoj se presijavao prsten sa zelenim kamenom. „Mogla bi to biti kafa, pita, ili kukuruzni krem, vilinska prašina, možda...“

Muškarac koji se predstavljao kao Filip Džerard nagnuo se ka dvanaestogdišnjoj Lori Palmer i dopustio joj da u zelenilu njegovih očiju vidi sve užase koji su je čekali u budućnosti, sav bol i strah koji će ječati zajedno sa njenim imenom, kao i lice onoga koji će joj, konačno, oduzeti život – MAJKOVO lice. Sopstveno lice.

„Ovo je garmonbozia, Lora“, rekao je smeškajući se i pružajući joj pakovanje žvakaćih guma. „Želiš li žvaku?“

Priča "Garmonbozia" prvi put je objavljena u časopisu "Emitor" (broj 482). Sadržaj broja dostupan je ovde:
http://issuu.com/emitor/docs/emitor482

 

Osvrt na film Die Wand (Zid) iz 2012.

Sredovečna žena i stariji bračni par stižu u planinsku kuću, negde u alpskim vrletima.

Čim se smeste, par odluči da se prošeta do obližnjeg sela, da se nikad ne vrati. Sutradan, zabrinuta, žena odlučuje da ih potraži i kreće putem sela. Na stazi nailazi na nevidljivu prepreku ili barijeru, koja je, očito, opasala celu planinu. Očajna i usamljena, postepeno se prilagođava čudnoj situaciji i njena avantura robinzonijade počinje...

To bi ukratko bila radnja filma, koji je snimljen po istoimenom romanu najpoznatijeg dela austrijske spisateljice Marlen Haushofer. Glavna ženska uloga je sa punim opravdanjem poverena izuzetnoj Martini Gedek, nemačkoj glumici koja je svoju karijeru utvrdila sa skoro tridesetak filmskih nagrada! Njena pojava i gluma u predloženom filmu je suprotnost holivudskim šabloniziranim damama. Sama uloga zahteva izuzetan talenat koji, vešto prikriven, izbija svom snagom, samim tim što je njen nastup lišen svake interakcije sa drugim glumcima, tj, protagonistima u filmu.

Radnja je smeštena u spomenute alpske vrleti koje svojom lepotom, zahvaljujući veštoj režiji, oduzimaju dah. Ipak, mislim da taj potencijal nije do kraja iskorišćen, ali razumem da Zid nije dokumentarni film, nego jedna snažna, za ono vreme i feministička drama. Roman je napisan početkom šezdesetih godina prošlog veka i taj podatak svakako rešava dilemu o sličnosti sa Stiven Kingovim delom „Pod Kupolom“  u kojem su okolnosti setinga, to jest uzrok cele ujdurme, skoro pa identične.

Film, kao i roman, je vođen u formi dnevnika, gde se prepliću prezent i prošlost, tj. momenat od kada je žena stupila na planinu. Poneki objekti i scene, lepo utkani u film, (crveni Mercedes naspram zeleno – belog, (leto – zima) predela i kojeg uništava prilikom udara u nevidljivi zid, ljude koje viđa kroz barijeru, zamrznuti u pokretu i vremenu), nagoveštavaju simboliku odumiranja starog sveta i mentalnog odrastanja sa prihvatanjem novog. Netaknuta priroda u kojem čovek, ona, stvara simbiotički odnos sa istom. Društvo joj prave pas, mačka i steona krava. Koliko god te životinje zavise od nje, toliko ona zavisi od njih. Sjajan trenutak u filmu je pojava bele vrane, koju je jato odbacilo zarad te anomalije i njena identifikacija sa njom. Njena beznadežnost, koju potapa u svakodnevnim poslovima i brigom za životinje, ipak, isplivava i ne dozvoljava nadu. Ona neoravdano prihvata da spoljni svet više ne postoji i živi sa tim uverenjem. Ta beznadežnost me podseća na takođe sjajan postapokaliptički „The Road“, ali je besmisleno porediti ta dela; u spomenutom je odgovoreno na mnoga pitanja, a ti odgovori u „Zidu“ nedostaju. Po meni, njena beznadežnost i očaj nisu u skladu sa ljudskom prirodom, nedostaje želja da se istraži zid, pokuša naći izlaz, ali autorka je nevešto (ili sa razlogom meni nedokučivim) poturila da svet, sem unutar nevidljivog zida, ne postoji.

Ceo film prati osećaj nekog prisustva, iščekivanje da će se nešto dogoditi, da će joj neko ili nešto zakucati na vrata ili prozor, da je neko posmatra, neodlučan da je kontaktira; svake sekunde filma je taj osećaj prisutan zahvaljujući veštini reditelja i očekivanje gledaoca raste, ali na kraju bude razočaran.

Gledaoci koji očekuju dinamiku, obrte, poentiranje i slične elemente bez kojih bi neka holivudska produkcija bila nezamisliva, ostaće kratkih rukava ali će, bez sumnje, delo dugo vremena ostati u sećanju.

Koliko film prati roman, ne bih umeo da kažem. Nisam čitao delo, koje je prevedeno na naš jezik dostupno, ali mislim da se nije mnogo odstupalo.

Sve u svemu, odličan film koji ostavlja gorak ukus i otvara mnoga pitanja.

Saša Robnik

PRIČA: Saša Robnik - Hećim i petao

Pročitajte priču "Hećim i petao" Saše Robnika.

Biografija autora:

Saša Robnik je rođen 1969 godine u Sarajevu i odrastao je u Nemačkoj, gradu Wuerzburgu, do svoje 15. godine gdje je i zavoleo žanrovsku prozu –fantastiku. Nastavlja život u Sarajevu do 1994. godine, nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu.
2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestvovao je u prevodu Majkl Svonvikovog “Periodni sistem naučne fantastike”, zastupljen je u časopisima Znak Sagite, Balkanski književni glasnik, Omaja i zbirkama ”Zbirka V – fantastične priče iz ravnice” i "Nešto diše u mojoj torti" (sva tri dela –izdanja).

Hećim i petao

Petao ga je trgnuo iz sna; opet nije uspeo da dosanja znamenje. Odlučio je da priča sa komšijom, ne ide da kukurikanje budi narod u osvit.
Zakuvao je kafu, izneo tacnu u avliju i seo na klupu ispod stare kruške.
Kad je petao ponovo zapevao, u komšijskom oknu zasja slabašna svetlost. Nedugo zatim, noseći fenjer, pojavi se na tarabi.
- Dobro jutro, Jusuf-efendija!
- Dobro ti jutro, Ibrahime.
- Razbudi pevac mahalu, a? Vala, zaklaću ga danas, ne ide više.
- Ne ide, ne ide, nego ajd’ der na kafu, ima u džezvi taman.
Starci su nemo sedeli, srkali i gledali kako se obzorje boji crvenilom, kao što su činili svako jutro poslednjih godina.
Kada je sunce granulo, Jusuf otvori prednja vrata da primi mušterije. Zatim sede i poče da lista požutele stranice jedine knjige koju je imao. Našavši ono što je tražio, namršti se, zamisli pa dozva malog:
- Pohitaj Ibrahimu i reci mu da ne kolje danas petla. Trk!
Ponovo se udubio u stranice; nije primetio mladu ženu koja je ušla u radnju sve dok se nije oglasila:
- Dobar dan, hećime!
- Dobar je svaki! – odgovori, trgnuvši se.
- Kojim dobrom, ili zlom, gospoja?
- Došla sam iz Travnika, po preporuci, radi se o mom mužu, Milanu.
- Slušam te, dete.
- Odao se kartanju, izbija iz kuće po celu noć, strah me da ne raskući imanje!
- Tako, dakle – promumlao je i prišao ženi. Zagledao se u njene oči, prodorno, a nju neka vrućina obuzela pa se počela znojiti. Rekao joj je da sedne.
Gledao je kroz ženine oči u njenu patnju i tamo nazreo rešenje za nju, za nerođeno koje nosi i za muža.
Nagnuo se i šaputao joj, tiho, da nijedan glas ne ode iz uva jer šapat ne deluje ako i najtananiji zvuk pobegne od onoga kome je namenjen.
Zatim se uspravio. Radosnica joj kliznu niz obraz a oči joj zasijaše.
- Tako mi boga, istina je što o vama govore!- Spustila je zlatnik na knjigu.
Pomilovao je po glavi i otpratio do vrata.
Samo što je otišla, srećno se smešeći, uđe mali:
- Ibrahim je odneo pevca na pijacu, još se nije vratio!
Zagledao se u dete.
- Uzmi onaj zlatnik i podaj materi. Slobodan si za danas.
Nastavio je da lista knjigu.
Da sam samo uspeo da dosanjam san, samo da sam Ibrahimu ranije rekao da ostavi pevca u životu - pomislio je, pomno proučavajući požutele listove.
Svakom košticom tela osećao je da će se nešto dogoditi. Zebnja i iznenadni umor su ga savladali i odluči da prilegne al’ san nikako da dođe.
Sve više ga je sekirao dar koji je nasledio od oca. Voleo je da unosi radost u napaćene duše i obavezao se da zalutalima osvetli put, ali nešto ga je izjedalo i nije mu dalo mira. Sebi nije znao pomoći jer nije mogao pogledati u sopstvene oči a ni šapat u svoje uho šaptati; sve ljudske tuge je video i osetio ih kao svoje.
Možda mi se duša prepunila jadima kao ibrik ispod česme? Sigurno! A ono što dolazi neka dođe…
Sa tom misli utonu u san.
Iz dremeža ga probudi kucanje. Mukom ustade i otvori vrata a pred njima neki kicoš, sav napirlitan i odvažan. Jusuf ga uljudno pozdravi.
- Dobar dan, Jusuf-efendija. Advokat Todorović, na usluzi.
- Uđi mladiću, da ne obavljamo poslove na ulici.
- Blagodarim.
Nije se, na čuđenje kicoša, iznenadio. Osetio je nešto nadolazeće, a šta tačno, nije znao.
Mladić ga je obavestio o amanetu nekog rođaka iz daleka sveta. Jusuf se požalio, znao je da rođak ne postoji niti je kad postojao.
- Greška je isključena, efendija!- odvažno odgovori kicoš i poturi papire. Čim je potpisao, advokat dozva slugu koji unese korpu od pruća. Jusuf je prihvati bez reči i pomisli – Da li je to znamenje koje nisam dosanjao?
Kada je ostao sam, otvorio je košaru sa zebnjom u srcu i ono što je ugledao ga je zaprepastilo.
Petao iskoči, zalepeta krilima i ugnezdi se na ormanu. Gledali su se u oči, prodorno i prkosno, kao ljuti bikovi.
Nikad u životu nije video ružnijeg stvora. Jedno oko veće od drugog, perje štrokavo a kresta isfucana.
- Kao da te šejtan po svom liku stvorio- reče Jusuf a petao naže glavu ustranu, kao da vreba odjek izgovorenog.
Nastavi da proučava knjigu i pomisli – ako je ovaj stvor znamenje, ne piše se dobro…
Udubio se u ćitabu sve dok ga glas, nakaradan i promukao, ne prekide:
- Ne traži ono što ti donosim, starče!
Jusuf se trgnuo ali nije dao strahu da ga pokori.
- A šta mi to donosiš, rugobo jedna?
Petao ponovo nakrenu glavu i odgovori:
- Lek za nemir koji te pohodi, hećime.
- Vidi ti njega, avet da zbori ono o čemu nema pojma!
Petao zalepeta krilima, sleti na knjigu i unese mu se u lice.
- Duše lečiš a sam je nemaš!
- Iš, silo nečista!
- Iškaj me do zore, al’ tako ti je. Nemaš žene da te pazi, sina da te nasledi ni ćeri da ti tepa.
- Rekoh li da zavežeš?!
Ustao je i prišao prozoru. Petlove reči mu se zabiše u svest poput eksera. Zagledao se u narod koji je užurbano išao svojim poslom.
- Boli li te istina, starče?- Neumorno nastavi pevac.
Znao je da je istina ono što je čuo, cela čaršija je znala da nema ni kučeta ni mačeta a ipak je imao nešto.
- Imam dar od boga, ptičurino.
- Prokletstvo imaš a ne dar. Koliko si se tuđih jada za života napojio, hećime?
Pomislio je – previše.
Video je kovača Slavka kako prilazi avliji, noseći neku brigu.
Odškrinu vrata i reče mu da dođe sutra. Nije hteo da se po čaršiji priča kako raspravlja sa petlom. Zatvorivši ih, pitao se ko će njega žaliti..
- Jesi došao da mi na muku sedaš, baksuze?- Upita i uspe šolju čaja.
- Došao sam da te muke lišim, starče.
Je l’ da? A kako ćeš to? Uzećeš mi dar il’ ćeš me oženiti?
- Šapat ti ne mogu uzeti a ni oženiti. Star si, ljudima daješ i nadu i strah.
Iznenadio se. Ceo život je u očima drugih video poštovanje a nikad strah koji se vešto skrivao.
Ispružio se na otoman i zatvorio oči; nikad se nije osećao umornijim.
- Je l’, pogani, nećeš ti mene ostaviti na miru tek tako?
- Hoću, Jusufe, hoću… pustiću te da spavaš, neću kukurikom buditi mahalu, ostaviću te da dosanjaš svoj san.
Jusuf je zaspao.
Ibrahim ga je sabajle našao, i po prvi put video osmeh na njegovom spokojnom licu.
Konačno je dosanjao svoj san.

Kraj

Konkurs: Roboti i robotika - MARSONIC 7

Mogli bi reći da je sada već postalo tradicija. Ekipa iz Slavonskog Broda priprema se za konvneciju u lipnju, a pri tome namjeravaju ponovo napraviti zbirku sf priča. Marsonic 7 tako za temu ima robote i robotiku u svim zamislivim i nezamislivim oblicima (kako to ilustrira odabrana sličica). Ako se osjećate voljnima za pisanje, ovo je:

Natječaj odabira najboljih kratkih SF priča za zbirku kratkih SF priča “Marsonic 7″, koja će biti predstavljena na međunarodnoj konvenciji znanstvene fantastike MARSONIKON 2015 u Slavonskom Brodu, pod sljedećim uvjetima:

• tema pripovijetke je ROBITI I ROBOTIKA i mora biti SF/F/H
• pripovijetke mogu biti dugačke od 1 do 15 kartica teksta
• pripovijetke ne smiju biti ranije objavljivane
• font je Times New Roman, Calibri veličine 12, uz prored od 1.5, a stranice moraju biti numerirane. NE ŠALJITE PRIČE U PDF FORMATU!!!
• priče šaljite na mail urednistvomarsonic@gmail.com
• u privitku šaljite vlastite kontakt podatke (e-mail, mobitel, adresu); ne slati podatke u istom dokumentu kao i tekst priče
• priče mogu biti na bilo kojem jeziku za koji ne treba prijevod i na latinici (Srbija, BiH, Crna Gora i Hrvatska)

Ako ste više vizualan tip, onda je ovaj dio za vas:

Natječaj za naslovnicu zbirke kratkih SF priča “Marsonic 7″:

• vaš primjer naslovnice šaljite na mail urednistvomarsonic@gmail.com
• autor odabrane naslovnice dobiva nagradu od 200 kn
• ne pišite na naslovnicu naziv zbirke već šaljite samo ilustracije
• NASLOVNICE MORAJU BITI AUTORSKE, TJ. NE MOGU BITI SKINUTE S INTERNETA I OBRAĐENE U PHOTOSHOPU

Svi izabrani autori dobit će besplatan primjerak zbirke. Još uvijek ne znamo hoćemo li moći honorirati priče autorima. Kao stvari stoje, vjerojatno ne, pa će se autori morati zadovoljiti besplatnim primjerkom.

ROK ZA SLANJE PRIČA I ILUSTRACIJA JE 01. 05. 2015.

Izvor:
http://inverzija.net/?p=12860&fb_action_ids=1611631829058523

Novi kolači

Dragi prijatelji i ljubitelji horora,
"Novi kolači" su spremni!!!

Zbirka novogodišnjih horor priča „Novi kolači“ predstavlja specijalno desert-izdanje – posebnu poslaticu nakon krvave gozbe u zbirci „Nešto diše u mojoj tor3“. „Novi kolači“ nastali su u želji da se objavi što više kvalitetnih radova neafirmisanih autora pristiglih na konkurs za novogodišnju priču strave i užasa, u organizaciji neformalne grupe pisaca i ljubitelja žanrovske književnosti „Esnaf V“. Pored tekstova objavljenih u „Nešto diše u mojoj tor3“ – već tri godine objavljivanoj kolekciji novogodišnjih horor priča – grupa „Esnaf V“ odlučila je da sedam priča (od četrdeset pristiglih), koje su se istakle po kvalitetu, objavi i u specijalnoj desert-zbirci.
Da čitaoca ne bismo zadržavali nepotrebnim detaljisanjem, poželećemo mu srećne praznike i mnogo hrabrosti pri probijanju kroz stranice strave i užasa koje ga očekuju u „Novim kolačima“ i posavetovaćemo ga da pripazi na apetit, da nešto slučajno, ili (zlo)namerno, ne bi prodisalo i u njegovoj novogodišnjoj torti...

Sadržaj:
Marina Prohaska - Iza okuke je uvek nešto
Vojin Desančić - Snežnije i belje
Tatjana Milivojčević - Duhovi prošlosti
Mladen Milosavljević - Ponoćne siluete beogradske
Marija Lesan - Agnus Dei
Mario Lovreković - Honda
Mislava Zuppa Rašić - Kuća na kraju puta

Prijatno!

http://www.mediafire.com/view/kj8iwv0416ev8dd/NOVI_KOLACI.pdf