Sredovečna žena i stariji bračni par stižu u planinsku kuću, negde u alpskim vrletima.
Čim se smeste, par odluči da se prošeta do obližnjeg
sela, da se nikad ne vrati. Sutradan, zabrinuta, žena odlučuje da ih potraži i
kreće putem sela. Na stazi nailazi na nevidljivu prepreku ili barijeru, koja je,
očito, opasala celu planinu. Očajna i usamljena, postepeno se prilagođava
čudnoj situaciji i njena avantura robinzonijade počinje...
To bi ukratko bila radnja filma, koji je snimljen
po istoimenom romanu najpoznatijeg dela austrijske spisateljice Marlen
Haushofer. Glavna ženska uloga je sa punim opravdanjem poverena izuzetnoj
Martini Gedek, nemačkoj glumici koja je svoju karijeru utvrdila sa skoro
tridesetak filmskih nagrada! Njena pojava i gluma u predloženom filmu je
suprotnost holivudskim šabloniziranim damama. Sama uloga zahteva izuzetan
talenat koji, vešto prikriven, izbija svom snagom, samim tim što je njen nastup
lišen svake interakcije sa drugim glumcima, tj, protagonistima u filmu.
Radnja je smeštena u spomenute alpske vrleti koje
svojom lepotom, zahvaljujući veštoj režiji, oduzimaju dah. Ipak, mislim da taj
potencijal nije do kraja iskorišćen, ali razumem da Zid nije dokumentarni film,
nego jedna snažna, za ono vreme i feministička drama. Roman je napisan početkom
šezdesetih godina prošlog veka i taj podatak svakako rešava dilemu o sličnosti
sa Stiven Kingovim delom „Pod Kupolom“ u
kojem su okolnosti setinga, to jest uzrok cele ujdurme, skoro pa identične.
Film, kao i roman, je vođen u formi dnevnika, gde
se prepliću prezent i prošlost, tj. momenat od kada je žena stupila na planinu.
Poneki objekti i scene, lepo utkani u film, (crveni Mercedes naspram zeleno –
belog, (leto – zima) predela i kojeg uništava prilikom udara u nevidljivi zid, ljude
koje viđa kroz barijeru, zamrznuti u pokretu i vremenu), nagoveštavaju
simboliku odumiranja starog sveta i mentalnog odrastanja sa prihvatanjem novog.
Netaknuta priroda u kojem čovek, ona, stvara simbiotički odnos sa istom.
Društvo joj prave pas, mačka i steona krava. Koliko god te životinje zavise od
nje, toliko ona zavisi od njih. Sjajan trenutak u filmu je pojava bele vrane,
koju je jato odbacilo zarad te anomalije i njena identifikacija sa njom. Njena
beznadežnost, koju potapa u svakodnevnim poslovima i brigom za životinje, ipak,
isplivava i ne dozvoljava nadu. Ona neoravdano prihvata da spoljni svet više ne
postoji i živi sa tim uverenjem. Ta beznadežnost me podseća na takođe sjajan
postapokaliptički „The Road“, ali je besmisleno porediti ta dela; u spomenutom
je odgovoreno na mnoga pitanja, a ti odgovori u „Zidu“ nedostaju. Po meni,
njena beznadežnost i očaj nisu u skladu sa ljudskom prirodom, nedostaje želja
da se istraži zid, pokuša naći izlaz, ali autorka je nevešto (ili sa razlogom
meni nedokučivim) poturila da svet, sem unutar nevidljivog zida, ne postoji.
Ceo film prati osećaj nekog prisustva,
iščekivanje da će se nešto dogoditi, da će joj neko ili nešto zakucati na vrata
ili prozor, da je neko posmatra, neodlučan da je kontaktira; svake sekunde
filma je taj osećaj prisutan zahvaljujući veštini reditelja i očekivanje
gledaoca raste, ali na kraju bude razočaran.
Gledaoci koji očekuju dinamiku, obrte,
poentiranje i slične elemente bez kojih bi neka holivudska produkcija bila
nezamisliva, ostaće kratkih rukava ali će, bez sumnje, delo dugo vremena ostati
u sećanju.
Koliko film prati roman, ne bih umeo da kažem.
Nisam čitao delo, koje je prevedeno na naš jezik dostupno, ali mislim da se
nije mnogo odstupalo.
Sve u svemu, odličan film koji ostavlja gorak
ukus i otvara mnoga pitanja.
Saša Robnik
Нема коментара:
Постави коментар