Pročitajte priču "Turčin Brko i vila Kosana" Relje Antonića.
Relja Antonić (1 988 - 32 699) rođen je u Šapcu 17. XII 1988.
u 5:15 izjutra, dok je grad bio onesposobljen mećavom. Završio je O. Š. Mileva
Kosovac i Gimnaziju, upisivao ali ne i upisao filmsku režiju na FDU, upisao ali ne i nastavio grafiku i dizajn na Akademiji Umjetnosti Slobomir P Univerziteta.
Trenirao je tekvondo i kendo i treniraće ponovo. Član je redakcije časopisa
"Omaja" i "Emitor". Snimio je jedan kratkometražni film,
ilustrovao jednu zbirku poezije, dve elektronske zbirke i jedan roman, i ilustrovaće
još mnogo književnih dela. Jedan je među osnivačima i čelnicima gilde
strip-autora ENSO, član i saradnik Esnafa V, i vođa je anonimnog kruga pisaca
šaljivo nazvanog Trijumvirat Devetorice - za sada, Trijumvirat razmenjuje pisma
i ispoveda sanjarenja. Relja amaterski planinari (bez opreme, po onižim
planinama), maršira kroz ravnicu, crta i piše u slobodno vreme. Takođe, u
tajnosti prevodi dela anglosaksonskih autora. Kao crtač stoji iza dva animirana
spota. Objavljivan je, redom u elektronskoj zbirci novogodišnje horor-proze
"Nešto diše u mojoj tortII", "HEmitoru" posvećenom
stvaralaštvu H. F. Lavkrafta, u dva broja "Omaje" posvećena Velikom
ratu, zborniku "Kad regent u vinu zapeva", na web-stranici
"Helly Cherry" i u njihovom zborniku pod nazivom "Volim da
letim", u elektronskom časopisu "Libartes", infiltrirao se u
Paladinovu antologiju "HAARP i druge priče o teorijama zavere", i
konačno, zastupljen je i u nastavku antologije novogodišnjeg horora po imenu
"Nešto diše u mojoj tor3". Ispitan je u istraživanju
"Psihologija umetnosti", učesnik mnogih konkursa, i trenutno priprema
ilustracije pripovedaka dve javne ličnosti. Relja nastavlja da živi u Šapcu, na
žalost ili na sreću, gde kuje planove i sanjari, odakle se iskrada i infiltrira
među uticajnim ljudima, u nadi da će ga častiti pićem.
Turčin Brko i vila Kosana
Kad sam vam ja, deco, bio malac, a niko oko Cera nije
’teo ni smeo imati brkove i još se tada prag solio, neki se Cigančić i
Cigančica zaputili rođacima u Zavlaku, ali odocniše jer su se usput prepirali.
Mati je kćeri dala da nosi pogaču i ostalu miloštu u naprtnjači, a sinu čuturu,
jer on je na bratovljevu svadbu zazivao. I reče im mati da prvo manastiru
navrnu, te da se potom nikome ne javljaju dok na odredište ne stignu. I posoli
im košulje i obojke, zakle ih da s manastirkog izvora umiju oči, a oni obećaše
sve i tako su krenuli. Ali još na putu od Culjkovića ka Radovašnici, i pre no
što se Sunce i preko podnevnog vrha prevali, momčić ogladni od one rakije koju
je nosio i kojom je pomalo grlo ispirô, i veli sestri da mu da jesti. I baš je
pogače hteo, i presoljenog sira. Sestra ne dade.
„Oću pogače, sve te ne jeblo, ženo nedokazana!“
„Ne može, napišam ti usta! Mati je rekla ’samo ne od
pogače’, a i sirac je rekla da prištedimo, samo jabuka da uzne...“
„U dupe da turiš jabuku,“ viknuo je dečak. „Dabo’da te
vila oćor’ila jabukom!“
I stade je busenjem najcrnje zemlje i najmodrije trave
gađati.
Nekome je
dosuđeno da ima brata pizdonju,
razmišljalo je devojče. Kad mi sisa
iznikne, i sve ostalo, ako se za ’vakog udam, ću se ubijem. Pošto je
balavac već počô da se umara od zasipanja njene fine košuljice blatom, i
pokušaja strašenja živim te mrtvim poskokom, i ulovljenim krastačom i
gatalinkom, i postô na šamaru trom i na nišanu loš, sestra mu izrazbija nos.
„Usrala si mi košulju, abesa tu...“, okinuo je.
„Uše, more! Pogle’ šta s ti napravio!“
Košulja
joj je bila modrozelena i govnjivo-blatnjava, al’ je njegova makar fino
iskrvavljena. Da ih neko vidi, učinio bi mu se on na kakva junaka – a ona bi mu
se učinila na kravu il’ krmaču. ’Bem ti
’vaki život.
Kada se
bašibozluk okončô batinanjem, manastir, iz koga je mati dobila rakiju kad se
najstariji brat – ovî mladoženja krstio, i česma jesu bili pred njima, al’ se
nebo omodrilo. Htedoše poitati da se izmiju vodama manastirskim, makar i ne
sprali blato, zeleno i krv, no utô izađe jedan mantijaš i reče: bež’ nekrsti
prljava, i džabe im bi majčina zakletva.
Sad, dok su uzbrdo nabadali, razmaženko postade
najedared hrabar, a curica se nekako smanji. Momčić, kuražan kô nikad, pade u
blato, ali se pridiže i ćutke nastavi. Lagano se mračilo, i sećala se ona
materinih upozorenja, i priče pokojnog oca o turskome groblju oko Cera – što je
viđano i oko Lešnice i ukraj Trbosilja, i između Dvorišta i Volujca, čak i dole
niže Tekeriša. Gde je otac nestao, i da li je odista mrtav, ne zna se – al’
mati ga je abrikovala da ni ne pominje to groblje. Beše tu i priča o vukodlaku
cerskom, što ispadne mali kô šakal pred tebe al’ onda stane na zadnje noge,
naraste kô medved i veli „Op, cvrc, rke-koke, grickaću vam prečnjake!“ A ne sme
se zaboraviti ni nemušti zmijski car koji davi zlobnike te î ostavi nepojedene,
no tek grobove raskopava i guta pokojnike, te – kada ih svari i na drugi kraj
istisne – progovara jezicima ljudskim.
Uze tako ona prstohvat soli i posoli se po glavi.
Htede i na njega baciti malo, al’ ovaj joj reče:
„Ne troši, bre, tol’ku so, ’usta te ’bem!“, i zaždi
uzbrdo bez ikakva napora, kô da je krila uzgajio.
„Odsolio si košulju blatom, jeb’o sebe da bi jeb’o,
stani...“, al ovaj ustrča, i ili zaleže, ili se saplete, il’ je negde skrenuo.
Al’ kad je dotrčala gde joj se učini da je stao, i skupila se od nadiruće studi
i straha, tamo ne bi nikoga.
Vrisnu sestrica, al’ ne vide ga u mraku i ne ču.
Krckala je šuma, kričali zrikavci, al’ težu nogu od lasičije ne oseti.
I bolje je što bî slepa u noći opadajućeg polumeseca,
jer kad leže i pokri se lišćem, rešena da ne zaplače – te poče mantrati da
usni, nešto pogolemo a nečujno je prišlo, omirisalo je, i streslo se osetivši
so. I kada krenu ponovo kidisati, pade strela ukraj nj, te je nastavilo ka onoj
raskrsnici malo naviše.
*
„Op-cvrc, rke-kok, poždraću ti prečnjak,“ zapevala mu
je uspravna svetlooka sen. Ukipio se od straha i mislio da će videti čeljust
kako se širi, al’ ništa sem crne seni i žutî očiju ne razazna – a te se oči
približavahu. I popiša se negdašnji junoša od straha. So je pekla ud i kožu dok
se razlivala pod čakširama.
A kurjak dreknu: „U, jebem ti so i rakiju manastirku!“
I mada se prepô, ipak potera Cigančića kroz tminu, te
ga je gonio do duboko u noć. Istera ga duplo dalje od Tekeriša gde je ovaj
trebô da skrene ka Zavlaci, i ka jednoj zarasloj livadi, al’ ustavi se zbog
nečega i arlaukô je za oproštaj. Izgubivši svu kuraž, balavac se poče moliti:
„...i za Ramazan ću da ne je’m, i Svetog Đurđa ću
slavim, i za Božić ću režem Badnjak i ja ću režem pečenicu mesto što mati reže,
al’ neće bit’ svinja, svinju nej’ da pipnem, i ću slavim Pashu s Avramom iz
Jevremovca i s jaja ću se tucam...“
I malo se, kanda, posvetli nebo, i on vide ukraj sebe
spomenik, al’ nizak, bezimen i s opadajućim polumesecom na vrhu. I što pogleda,
što opipa kroz ono rastinje, a kamenje svud. Pljunu i prekrsti se, al’ možda bi
bolje bilo da je klanjô, iako se u noć ne klanja. I zazva svačijeg Boga, al’ san
ga je hvatao. Sećô se priče o volšebnom groblju što se ukazuje i nestaje – kažu
babe: koj ga vidi, više ga nema. Drugi kažu da će putnika možda i biti, pod
uslovom da mu se ne ukaže brkat Turčin. I ne znaju mu imena, pa ga slove samo
sa Brko. I pretili su stari tada, deco moja, čak i među Ciganima, da će nevaljalo dete dati Brku. I sećô se toga
Cigančić, dok je pokušavao ne zaspati – al’ strahovô vam je on više od
kurjačine što zavija odzada, nego od tog Brka.
Al’ zaspa.
*
„Dobro jutro i pomoz’ bog!“ reče devojče kada se
probudilo i ugledalo jednoga popa. Još ne svanu, tek nebo što se zarudi.
A pop se prometnu u devojku sa strelom, i viknu:
„Daj mi, Mirjana, lonče mleka!“
„Nema mleka, al’ imam sira,“ reče, preplašena
gledajući u Kosanu, jedinu cersku vilu. Onu koja je grad svoj digla. Onu koja
milosti nema. Onu kojoj ne smeš
otpozdraviti, inače... „A i ako joj kažeš štogod, zaćuti kad ti ime
pomene,“ reče mati, al’ vakat je i za to bilo.
„Mleka hoću! Mleka!“
„Nema, pišam ti se...“
I vila je letela za njom i gađala je busenjem zemlje,
a devojčica je psovala život. Na raskršću je našla čuturu i pokupila je, al’
brata nigde. Pre sunca je stigla u Zavlaku, toliko ju je vila ma’nito gonila, a
u Zavlaci čula, te zinula, da je nije bilo dve godine, da se teča obesio, a
tetka štranjku s njega skinula pa u bunar đipila, i da sada svakog ko bunaru
priđe štranjkom oko vrata hvata i u dubini davi – vodom i konopom. A rekoše i
da joj je sve njene u Culjkoviću beda neka pomorila. I viknu neko „veštica“ i
stadoše gađati kamenjem, a kad nesta kamenja, osuše šljive i jabuke. I udesi se
tako da joj jabuka izbi oko – kô što kamen nije mogô.
Čuo sam, deco, da su je posle u šumi viđali još pet
desetleća, dok je onî vuja nije našô.
*
Junoša se kući vrnô sutradan veče. Mati ga je izubecala
što je okasnio, odustô i zagubio čuturu. Nije smeo da joj kaže za onog
pokodlačenog stvora, al’ radovô se pomalo što mu se Brko nije ukazô. Pitô se
dečko da l’ je sve umislio, ako je u manastirki bilo kakvi’ travuljina ili
gljiva.
Mater je u gluvo doba zaklô, i svu joj krv posisa kô
da je mleko. Bratu učini isto. I budućoj snajki isto. A kad je petô kukuriknô,
raspô se ovaj u pihtije.
*
Turčin Brko je počešô svoje pašče iza uva, i obeća da
će jednom vilu uloviti, te da će je obojica dobro izajcati i spreda i straga.
„Neće ona mog kucova strelom...“, rekô je.
„Jedi govna,“ odgovorio je pokodlačeni sužanj. Kivan
je bio što Turčinu kuću vazda čuva, a noćas ništa ne dobi za jelo. I gazda se
ražali i zakleše se oba da će bolje odsada činiti, i više lovine imati.
I pitate
se, vi dečice, i pitaju se vaše učiteljice – otkud čiča sve to zna? I je l’ to
još neka bajka, što ju čiča izmisli? A ja se čudim, kad već znate sve bajke,
što čiču niko nije pitô otkud su mu tol’ki zubi. Op, cvrc...
Нема коментара:
Постави коментар