PRIČA: Goran Segedinac - U Dubinama

Pročitajte priču “U Dubinama” Gorana Segedinca.

U Dubinama

Dragi moji,

Prolazi noć, a ja još uvek uređujem adrese u liste. Hoću da se pobrinem da niko ne ostane uskraćen za ovo poslednje delo. Ne bih imao ništa protiv da zauvek ostane u sandučetu vaše elektronske pošte. Ipak, siguran sam da će mnogi da ga uvrste u antologije koje će me slaviti kao samoubicu. Neka bude. Jedino što je važno jeste istina, a ona je daleko mračnija od greha koji se spremam da učinim.

Pitoma Dolina je školjka u kojoj je smešteno zlo koje mi je oduzelo sve što me je činilo čovekom. Spoznao sam ga prekasno. Sada ostaje da pokušam da okončam patnju.  Neizdrživ je život oskrnavljen ovakvim znanjem.

Njoj dugujem ovaj zapis. Mojoj nesrećnoj Dejani koja je skončala kao tragična marioneta, suviše slaba da bi odolela pozivu. Moram da upozorim na užas koji vreba i kidiše na sve što uživa privilegiju života, na način koji je u skladu sa našim poimanjem stvarnosti.

Venčali smo se, ima tri godine, građanski i skromno. U početku smo tako i živeli, odričući se svega osim najosnovnijeg. Bila je izuzetna žena, puna netipičnih vrlina. Divio sam joj se poredeći je sa ljudima koje sam poznavao, unapred svestan rezultata koji će je postaviti visoko iznad ostatka. Srećne okolnosti  htele su da uz prvu godišnjicu braka proslavimo i prihvatanje prevoda mog romana prvenca od strane američkog izdavača "Miscatonic books" iz Masačusetsa. Moja nova izdavačka kuća pripadala je istoimenom univerzitetu grada Arkama, i nekoliko autorskih primeraka uz kopiju ugovora predstavljalo je dovoljnu nagradu i podsticaj. Tek kada sam iz čiste radoznalosti, tokom pretraživanja interneta počeo da nailazim na pozitivne osvrte, shvatio sam da grešim. Uskoro je kao potvrda stigla ponuda za nastavak saradnje. Avans je bio dovoljan da se unajmi kvalitetan prevodilac, a honorar po završetku dela omogućio je da počnemo da razmišljamo o našoj prvoj nekretnini.

Potpuno sam se uživeo u ulogu pisca u proboju. Oboje smo podjednako uživali u tome, i upravo to odsustvo problema učinilo je da postanem manje oprezan. Da se nisam toliko opustio, možda bih shvatio da nešto nije u redu sa mestom koje je odabrala. Možda bih odreagovao onako kako nikada nisam, i zabranio joj da ga sve učestalije posećuje, pokušavajući da ostvari svoj naum. Umesto toga, prihvatio sam ga oberučke.

Njeno ushićenje u kombinaciji sa amaterskim fotografijama, bili su dovoljni da pristanem na posetu Pitomoj Dolini. Varošica u podnožju Divčibara nije predstavljala finansijski izazov. Ipak, odmah po završetku razgovora sa ocem Miladinom, starešinom crkve koji je ujedno predstavljao i neku vrstu lokalnog agenta za nekretnine, nisam mogao a da je ne upitam zbog čega je toliko odlučna da se skrasimo u jednoj ispodprosečnoj sredini, kada već nismo suočeni sa ograničenim izborom. Odgovor je srušio sve nagoveštaje ionako zanemarljivog otpora - birali smo dom za troje.

"Slušaj, imaćemo dovoljno novca da se vratimo u grad kada dođe vreme. Kada dete bude dovoljno veliko da nastavi školovanje.", rekla je uz osmeh, i odmah potom dodala ozbiljno

"Mi nismo prosečan par. Imamo šansu. Hoću da odrasta u zdravoj sredini, dok se trudimo da je iskoristimo"

Sa tim sam mogao da se složim, i ubrzo je stvar bila rešena. Divio sam se njenoj odlučnosti, i čvrstini koja me je podsticala da konstantno grabim napred. Honorari su redovno pristizali, i ubrzo je nestalo svake sumnje da bi finansije mogle da stvore problem.

Sve naše snage smo usmerili u održavanje trudnoće. .

Doveo sam je u Dolinu mesec dana nakon zaključivanja ugovora o kupovini, kada su grubi radovi završeni, i kada je ostalo na njoj da joj da poslednji dodir i pretvori je u dom. Bila je neverovatno posvećena zadatku, gotovo u zanosu. Nikada neću moći da zaboravim koliko smo radosni bili kada je sve završeno. To je jedini period života, koji mi iskreno nedostaje.

Prolazili su dani, meseci, a mi smo redovno posećivali doktora u Beogradu. Sve je bilo u najboljem redu, i kada nas je svega nekoliko nedelja delilo od rođenja zdravog dečaka, u posetu je došao otac Miladin

“Čujem da niste preneli kartone u ambulantu.”, primetio je negde usred razgovora, onako slučajno.

“Nismo.”, odvaratih ja. “Prenećemo, ima vremena.”

Tek kada sam spazio njegov pogled na Dejaninom okruglom trbuhu, shvatio sam o čemu govori.

“Porodiće se u Beogradu.”, bilo je neprihvatljivo da uopše bude drugačije.

“Svakako, svakako.”, digao je ruku kao da želi da se odbrani, što ga je učinilo gotovo smešnim. “Ovde rađa onaj ko mora, nemamo uslove. Ali doktor Gavra je divan čovek. On mi vas je spomenuo, za te kartone, ne daj bože prehlade ili gripa.”, potom nastavi pomirljivo, ispravno tumačeći izraz moga lica “Ne valja lekove kupovati na svoju ruku.”

“Taman posla.”, odvratio sam, stavljajući tačku na diskusiju. U neku ruku, bilo mi je neprijatno, jer je očigledno imao dobre namere. Ali, morala se podvući crta do koje se moglo ići u održavanju komšijskih odnosa. Te granice su dragocene, a naročito se lako prelaze u sredinama poput Doline. Kada se to dogodi, nema natrag. Ipak, već u narednoj rečenici iskazala se prava priroda njegove posete.

“Ima ta žena, ona je neka dalja sestra moje pokojne Branke. Dobra je, sirotica, živi sa dvoje dece od dodatka i onoga što joj ja pripomognem…a ne bude tu mnogo.”, jasno se videlo da mu je neprijatno. Konačno smo se nalazili na terenu koji mi je odgovarao.

“Treba li pozajmica Miladine?”, poznavao sam ljude, uvek se svodilo na isto. Gotovo da je skočio na noge, ne želeći da bude pogrešno shvaćen

“Ne, ne. Nikako! Hteo sam da predložim…da je platite da vam ponekad pospremi. Znam da već imate ženu za to, ali ako pretekne…ne traži ona mnogo, a može i da potegli…”

“Razgovaraću sa Dejanom. Ako smatra da joj treba još par ruku, neka dođe.”, rekoh mu  i istog trena se ugrizoh za jezik. Šta mi bi da se uzjogunim, ni sada ne bih umeo da kažem. Moja žena nikada nije bila bezrazložno tvrdoglava, ali odjednom mi je došlo da sam  presečem, i donesem odluku. “Ma znate šta, neka dođe na razgovor sutra.”, pljesnuh se po kolenu i zaključih razgovor.

Od tog trenutka je počelo.

Tu noć probudio nas je prasak u dvorištu. Sreća pa sam postavio snažan reflektor pred ulazna vrata, i još dva pod kapijom, prema dvorištu, pa je moglo lako da se osvetli i bude kao po danu. Da nije toga, verovatno bih upao. Rupa se nalazila na nekoliko metara od starog oraha, oko tri metra u prečniku, skoro savršeno okrugla. Nisam prišao  previše blizu, plašeći se odrona, ali sam se zabrinuo kada sam video da je na oko metar od vrha ispunjena vodom. Ujutru sam požurio u mesnu zajednicu da potražim nekoga  ko može biti stručan. Primio me je predsednik lično.

“Jebeš ga, prijatelju, Dolina ti je sva od podzemnih voda. Tu kod tebe je još i dobro. Odvešću te u atar da vidiš te jamurine. Dođu dobro za navodnjavanje.”, smejao se, očigledno pripit.

“Šta ću ako mi se provali pod kućom?”, upitao sam ga ne krijući strah, ali i ljutnju zbog njegove opuštenosti.

“Ajde bre, ne zajebavaj. Nikad se nikom nije pod otvorio pa neće ni tebi.  Pusti ti tu rupu, povući će se voda, pa ćemo da zatrpamo. Doteraću ti ja zemlju, nemaš brige.”

Vratio sam se potišten, ali donekle umiren njegovim optimizmom. Osmeh je blistao na Dejaninom licu, dok mi je predstavljala novu pomoćnicu. Krupna, tamnokosa žena, protrese mi ruku takvom silinom da me je zabolelo u ramenu, i ja sa naporom odglumeh ležernost ne skidajući pogled sa njenih vodnjikavih očiju. “Ovo je Marija, od oca Miladina. Obavile smo razgovor i od sutra počinje da radi.”

“Drago mi je gospodine!”, graknula je.

“Dobrodošli Marija.”, pozdravio sam je kratko, i zbunjen požurio u kuću.

Dejana nije želela da mi objasni zbog čega je otpustila Marijinu prethodnicu, a ja sam odlučio da ne insistiram na tome jer sam smatrao da sam tome u velikoj meri i sam doprineo. Sa druge strane, bilo mi je drago da je zadovoljna. Narednih dana, to je postalo prilično očigledno – pokušavao sam da radim na rukopisu nove knjige, i smetali su mi njihovi glasovi iza zatvorenih vrata. Brbljale  su o svemu i svačemu, ali sam to ćutke podnosio sve dok nisam dobio upozoravajući imejl. Pošiljalac je bio gospodin Volt Fars, moj urednik iz Masačusetsa, a predmet poruke se odnosio na odsustvo rukopisa koji je prema dogovoru trebalo da bude objavljen kroz dva meseca. Iste noći sam joj skrenuo pažnju na to. Shvatila me je ozbiljno.

“Nisam razmišljala, molim te izvini.”

“U redu je, nisi ti kriva. Treba mi par sati tišine dnevno. Svakako ne mogu ceo dan da radim.”, smirivao sam je.

“Ne znam, baš mi je legla kao osoba. Čuj, ona uopšte nije glupa žena.”

“Gajila si predrasude o kućnim pomoćnicama?”, šalio sam se.

“Budi ozbiljan. U sve se razume. Uživam dok razgovaramo.”

“To je lepo.”, nisam umeo ništa bolje da uzvratim, srećan što ima sa kim da ubije vreme. Ubrzo smo utonuli u san, a nakon te noći više nikada nismo razgovarali o Mariji. Ne onako kako je trebalo.

Narednih dana sam pisao sa neverovatnom lakoćom, zadovoljno primećujući da će se kraj budućeg dela poklopiti sa očekivanim krajem trudnoće. Dejanu sam viđao u prolazu, ipak ne propuštajući da povremeno proverim njeno stanje. Oslanjala se na novostečenu prijateljicu, i ubrzo sam ubedio sebe da vreme treba da iskoristim na najbolji mogući način, ostavljajući ih na miru u adaptiranom potkrovlju, gde su se najčešće povlačile.

Tri nedelje pre porođajnog termina, Dejana je umrla. Provalilo joj se među nogama. Samo se sručila, i izdahnula dok sam je nosio prema automobilu.

Mučno mi je da govorim o tome, čak i sada kada znam da sa tim teretom neću još dugo morati da živim. Sve bližnje sa kojima smo bili u dobrim odnosima – odavno smo pokopali. Nekoliko prijatelja došlo je na sahranu, i otišlo istog dana. Pamtim samo senke kako promiču, šapućući reči umirenja.

Izdavač me je obavestio da će čekati koliko bude potrebno. Predsednik mesne zajednice je ničim izazvan, odmah posle sahrane organizovao zatrpavanje još uvek neisušene jame - imajući dovoljno obzira da to izvede dok sam boravio u Beogradu, baveći se pokojničinom dokumentacijom. Po povratku, otac Miladin se trudio da me što češće obilazi, ležerno se najavljujući svojoj štićenici koja je bez imalo stida  našla za shodno da izigrava domaćicu, zloupotrebljavajući moju obamrlost.

Vreme je ipak pokazalo snagu. Prošle su suze, samosažaljenje, besmisleni monolozi i sve što tragedije obično prati. Ostala je tuga i pismena potvrda o smrti dvoje dragih bića, od kojih jedno nisam uspeo da upoznam. Prepustio sam se postojanju, a besciljnost je makar na kratko donosila utehu. Otupeo, obeležio sam tri meseca polažući cveće na zemlju još uvek neobeleženu spomenikom. Sam, poput psa, dovukao sam se do kuće i otpustio Mariju. Bez protivljenja, zahvalila se na svemu i otišla. Istog popodneva zadremao sam i usnio kako je rupa ponovo otkopana, ona ulazi u nju i nestaje u mutnoj vodi.

A kada se spustila noć, došli su oni.

Nikada nisam ni pomislio da sanjam, strahote koje prate njihov dolazak nesumnjivo pripadaju stvarnosti. Vazduh oteža, postane gušći, i u trenutku su mi usta ispunjena vodom. Telo se grči u samrtnoj agoniji dok oči uzaludno pokušavaju da pobegnu od užasa. Ali, nema smrti. Nema spasa pred onima koji uvijaju svoja nakazna tela oko mene, poput džinovskih riba, grabeći me udovima čiji dodir donosi ludilo. Ako sam bezumnik, to je posledica istine.

Jer, vidim ih. Uskoro će se navršiti godina kako se to događa svake večeri. Pokušao sam da se odselim, da promenim kuću, mesto. Gde god se zadesim, u ponoć gubim svest i postajem njihov. Bezuspešno su me lečili, ubrzo sam se vratio tu gde je sve i počelo, naivno verujući da bih mogao da pronađem spas.

Dan donosi strah, noć patnju.

Otac Miladin me je nedugo nakon mog povratka posetio, dovodeći nepoznatog gosta. Sa mukom sam ih pustio u kuću, oporavljajući se od prethodne noći. Suzdržavao sam se da budem uljudan kako ih ne bi uvredio – u to vreme mi je već bilo izrazito teško da održavam normalan kontakt sa ljudima, i svim snagama sam se upirao da to stanje promenim.

“Ovo je naš doktor Gavra.”

Rukovao sam se sa suvonjavim starcem, zgrožen njegovim izgledom. Delovao je slabije od mene, čudnovato pogrbljen kao da nosi nevidljivi teret. Pramenovi retke, zelenosmeđe kose, spuštali su se duž leve strane lica, neupotrebljeni da makar u nekoj meri pokriju ostatak pegave lobanje. Samo su mutne oči, duboko u dupljama, odavale utisak da u njemu još uvek kuca život. Seli smo, nakon što su odbili bilo kakvo posluženje.

“Miladin mi je detaljno opisao vaše stanje.”, saopštio mi je doktor iznenađujuće prijatnim tonom, potpuno neskladnim sa njegovim izgledom.

“Svi znaju da sam skrenuo. Dijagnoze su razne, rešenja nema.”, nisam gajio nadu da bi gosti mogli da mi pomognu.

“Rešenje je potrebno kada postoji problem.”, Gavra me pogleda značajno. “Ponekad ljudi pate, jer ne umeju da prepoznaju ono što imaju.”, Miladin klimnu glavom na njegove reči.

“Ne razumem vas.”

“Pogledajte ovako.”, umeša se sveštenik. “Pitoma Dolina je specifična sredina, pa se vašem problemu mora pristupiti sa jednom vrstom predznanja kakvo ne postoji u Beogradu. Doktor neće zameriti ako pokušam da stvar pojasnim sa stanovišta religije - viša sila se retko otkrije, a  može se manifestovati na različite načine. Da pojasnim…”

“Ovo je za vas viša sila?”, razdraženo ga prekinuh, pomalo besan zbog toga što nijednom nije spomenuo Mariju, i njeno otpuštanje. “Koji tačno deo, kada mi umire trudna žena, ili kada me dohvate stvorenja iz vode?”, na ove reči obojica se uzvrpoljiše.

“Ne mislimo da ste ludi. Mi znamo da niste. Ne samo nas dvojica već cela Pitoma dolina.”, poče doktor. “Srećni smo zbog sudbine koja vas je dovela ovde, zbog njih koji nam se obraćaju kroz vas.”

“O čemu vi to?” upitah uplašeno.

“Sve ovo je nekada bilo pod vodom, sve dokle vam oko dopire!”, gotovo da je uskliknuo dovršavajući rečenicu. Miladin je želeo da ga obuzda, jasno sam to video, ali kao da se pribojavao da mu prekine zanos.

“Naši stari vam se obraćaju, odabrali su vas. Vekovima niko u Pitomoj Dolini nije imao taj dar. Divni čoveče, prestanite da se plašite i dozvolite im da vas prosvetle. Dugo smo čekali da nam pošalju glasnika. Prigrlite to što vam se nudi.”

“Idite, molim vas.”, odjednom, glas me je izdao. Pogledao sam u sveštenika. On ustade i položi ruku doktoru na rame.

“Pustimo ga. Shvatiće.”

Na vratima su ipak zastali, i to je poslednji put da mi se Miladin obratio.

“Ne možemo te naterati da nas slušaš. Ipak, uvek imaj na pameti da je bolje da se prepustiš. Vrlina je patiti zarad drugih. Kada budeš spreman, prihvatićemo te kao sveca.”

Razmislio sam o njihovim rečima, onoliko koliko mi je vreme to dopustilo. Ponoć je ispratilo moje davljenje, i kada su pluća konačno stekla tu neprirodnu sposobnost funkcionisanja pod vodom, prvi stvor je uplivao kroz vrata spavaće sobe i prineo mi svoje avetinjsko lice. Jedan pogled na demonski izraz spodobe, bio je dovoljan da shvatim da će ovaj put biti drugačije.

Svakog trenutka bilo ih je sve više, gurali su se prodirući unutra  i ubrzo je postalo nemoguće da izbegnem njihova ledena tela koja su se tiskala oko mene poput košmarnog jata. Svako malo bi me cimnuli, privlačeći me ka sredini sobe. Uzalud sam se opirao, mogao sam samo da posmatram kako se oblak od krljušti sklapa nad mojom glavom, zarobljavajući me u svoju smrdljivu utrobu.

A onda smo zaplivali.

Osećao sam vodenu struju u krvi, na neki čudan način mi je prožimala telo, dok su me odnosili u pravcu koji nisam mogao da odredim. Dok smo putovali, sa užasom sam postajao svestan izdajničkih trzaja u mišićima koji su činili da pratim neprirodni sklad pokreta  mojih otmičara. Uljuljkan nemom pesmom dubine kojom smo plovili, prestajao sam da osećam strah, ali umesto olakšanja, mesto je zauzimalo gađenje. Jer, što sam dublje prodirao u njihovu stvarnost - video sam ih jasnije. Počinjao sam da razumem jezik njihovih misli, stopljen u drevnu pesmu vodenih ponora. Njihovi kliktavi glasovi rojili su se u mojoj nesrećnoj lobanji, podvriskujući prastara imena dece okeana. Grčio sam se, plašeći se da pogledam vlastite udove. Slušao sam, nemoćan da oslobodim krik, nemoćan da pobegnem u tišinu i oslobodim se mračnog saznanja koje me je ispunjavalo.

Deca ponora, stvorenja dubina.

Konačno, oblak telesa se proredi i propusti moje izmrcvareno telo. Jedan od ribolikih užasa me uze u naručje, odvodeći me  dalje od jata kako bih shvatio gde se nalazim. Plutali smo ledenim vodama koje su nekada pokrivale groblje, i iako je vidljivost bila slaba, znao sam gde se nalazimo. Moj vodič me oslobodi zagrljaja, pa mi se hitro provuče ispod nogu i dograbi me sa leđa, pritisnuvši mi slepoočnice podbulim prstima. Nije bilo potrebe da me primorava, razumeo sam gde treba da gledam.

Oko groba moje Dejane, okupilo se mnoštvo, nemo se klateći u ritmu napeva koji je dolazio iz nepoznatog pravca. Nisu obraćali pažnju na nas, i ja sa olakšanjem shvatih da ne mogu da nas vide. Izgledom su pripadali realnosti iz koje sam otrgnut, ali zvuk njihovog pojanja je isuviše ličio na pesmu koja me je dovela do njih.

Dozvoli im da te prosvetle.

Osećajući neizdrživ nagon da potvrdim mračnu sumnju koja se rasplamsala u meni, zagrabio sam kroz mutnu vodu, i moj pratilac usmeri naše kretanje ka sredini okupljanja. Prizor koji sam ugledao me je ispunio očajanjem.

Otac Miladin je napevao, dok mu se u rukama umesto kadionice njihala čudnovata ogrlica. Nije skidao pogled sa onoga što se nalazilo u centru nakaznog kruga koji su formirali, nadvijeno nad raku u kojoj su pokopani moji najmiliji. Ta leđa, otkrivena, ljuspava, sa začecima izraslina koje su podsećale na peraja  mojih mučitelja, nadimala su se neverovatnom brzinom kao da bi svakog trenutka mogla da se raspuknu. Nisam mogao da mu vidim lice, uzalud sam pokušavao da mu priđem - moj tamničar po svoj prilici to nije želeo da dozvoli. Počeo sam da se otimam, nemoćan da vrisnem, da se otrgnem tom čeličnom stisku i oteram rulju sa jedinog mesta koje je moglo da  mi pruži mir.

Iznenada, stvorenje se okrenulo.

Izbečene, žabolike oči, gledale su kroz mene zbunjeno, smeštene na licu koje je nekada moglo biti ljudsko. Usne se pomeriše otkrivajući niz sitnih, krivih zuba, i ja shvatih kome su pripadale.

Prigrlite sve što vam se nudi.

Doktor je držao nešto u naručju. Njegova nakazna fizionomija, zarobljena na putu između čoveka i stvorenja iz vode, nije mi bila bliska – ipak, bilo je jasno da veliku pažnju posvećuje onome što je ljuljao u svom čudovišnom zagrljaju.  Kao u košmaru, okolina se u trenu promenila i sada smo stajali nedaleko od oraha u mom dvorištu, dok su Marija i ljubazni predsednik Mesne zajednice brižno gledali u rupu, spremajući se da je zatrpaju

Samo jedan letimičan pogled u njenu unutrašnjost, bio je dovoljan da prekine magiju koja me je držala u tom tuđinskom svetu, i povrati me natrag u jutro koje se tek budilo.

Još uvek otečen od putovanja, dograbio sam ašov iz šupe i počeo da kopam. Iako su dani bili prilično topli i bez kiše, nakon pola metra zemlja je postala lepljiva. Kopao sam  bez prestanka, spreman da se suočim sa onim što se unutra nalazilo. Konačno, jedan znažan zamah otkrio je malenu šaku, a oinda sam rukama izrovario ostatak.

To nije bilo moje dete.

Dragi moji, ne krivim nikoga, nakazna krv je očigledno uspela da preživi milenijume, prenoseći se s kolena na koleno. Dejana nije mogla da se odupre pozivu predaka – jasno mi je da se njeno začeće dogodilo tokom prvih poseta ovom prokletom mestu. Nekada se upitam kolika je moja uloga u sudbini Doline – da li sam predviđen nekim od mračnih rituala, ili sam samo plod slučajnosti? Jedno je sigurno, ne želim to da otkrijem.

Bliži se trenutak kada ću da se ubijem, i to je ono što mi trenutno uliva nadu. Kada pročitate ovo pismo, mene neće biti. Prihvatite me kao tragičnog čoveka, a ne kao sumanutog samoubicu. Što se Pitome Doline tiče – izbegavajte je u širokom luku. Na meni je da se pobrinem da nemaju šta da sahrane.

Kada budeš spreman, prihvatićemo te kao sveca.

Srdačno vaš

F. H.

Priča je prvi put objavljena u časopisu “Emitor” broj 486.