PRIČA: Igor Ivanišević - Đed

Pročitajte priču "Đed" Igora Ivaniševića.

Igor Ivanišević je rođen 1989. godine u Kragujevcu. Student je Pravnog fakulteta. Od ranog detinjstva piše poeziju i prozu. 2012. godine sarađuje sa grupom pisaca naučne fantastike i kao produkt njihovog zajedničkog rada nastaje zbirka „V-Fantastične priče iz ravnice“, inspirisana mračnom i fantastičnom stranom Vojvodine. Poezija mu je objavljivana u „Poetskom ćošetu“ i zbirci „Račanski pesnički svitak“. Pored pisanja amaterski se bavi i fotografijom.

ĐED

Bejaše odveć davno, pre više od polovine veka, kada prvi put u moj život uđoše košmarni sni, složeni u kakvo samotno klupko ispreplitanih ganglija. Paraše se nalik mrežama i hvataše me poput nekog bespomoćnog insekta u utrobu vlastitih strahova. Godinama pokušavah da nađem svećom obasjan put u sopstvenoj nesvesti, ali svaka niša unutar uma bejaše previše teskobna i užasavajuće uzana da bih uspevao iz nje umaći. I sada mislim da ne bih sasvim valjano mogao da odgonetnem turobne slike mladih dana, što mi se i dan danas (kad je već kasno da ih složim) kao kakve prašnjave plahte razapinju usred sećanja obloženih ranama.

Starac sam – previše umoran i nepokretan da bih se usuđivao boriti sa godinama i nagomilavanim bremenima, ali ne tako davno postojah mlad, ispunjen dečačkim nadanjima i životnim željama. No, čak i tada, u dalekim, naizgled blistavim predelima, kada buka toliko nalikovaše sadašnjoj tišini, klupko se nije dalo odmotati i pokazati sadržaj užasavajuće unutrašnjosti.

Teskobno mi beše razlučiti stvarnost od usnulih košmara, jer sve što se dešavalo postojaše tako stvarno i iskričavo da bi nemogućno bilo odvojiti demonsku laž od vlastite istine. Običavali su da me gurnu u zapećak i nahrane naučenim stvarnostima, no i tada se nešto u meni, dok bih ležao u krevetu ispod vlastitog pokrova, komešalo, nije dalo pokolebati i tako zdravo za gotovo prihvatiti njihove izgovorene reči.

Jednog davnog oktobra ležah sanjivo u postelji kada majka i otac uđoše u sobu i uplakano kazaše da je đed umro. Pošto videše moju iznenadnu ukočenost, praćenu nedostatkom skrušenosti i prigodne uzdrmanosti, napustiše me i pustiše da se rvem sa uzburkanim mislima. 

Maglovite su slike sa kasnijeg đedovog pogreba. Padaše kiša, praćena bacanjem grumenja zemlje i to je ono što ostaše urezano u mojim dečačkim osećajima. No, sve to previše nalikovaše na sne što sam ih noću iznova i iznova snivao, dok sam, pod vlastitim pokrovom, bezuspešno pokušavao da oživim voljeno biće.

Ne znam zašto vam ovo pišem, jer nisam siguran da li ste otvoreni da biste shvatili, ali sve što se kasnije dešavalo u mome životu nije imalo definisanu granicu između realnosti i iluzije. Čak i sa ove razdaljine, ma koliko pokušavao da odredim šta je bilo stvarno, a šta ne –nisam sposoban da to procenim.

Druge noći od đedovog pokopa majka i otac mi poželeše laku noć, te me ostaviše u sobi nakaznoj od vlažnih tapeta i posmrtnog zadaha što se prostiraše svuda po prostoriji. Dugo molećivo posmatrah tavanicu i pokušavah da se okrenem u krevetu bezuspešno, ne želeći da ga probudim škripanjem i izazovem strahove, plitko zakopane, u detinjoj svesti. Običavao sam da se bojim svoje tmine i stvari koje je mrak skupljao, ali, ma koliko da se trudih, uvek bejah poražen od strane vlastitih košmarnih slika.

Sećam se sasvim jasno onog tihog šuma što je te noći zagolicao donji deo dušeka i izmileo ispod starog, drvenog kreveta na kome je spavalo moje telo. Nemoćan da se pomerim i u bojazni da mokraćom ne nalijem uštirkanu postelju, samo ćutah mirno, pokušavajući da zaustavim i sopstveno disanje. No, šum nije prestajao da titra, polako i sigurno, nastavljaše da para ušnim školjkama, te se najposlije stopi sa daskama što su držale krevetski dušek. Tek pred zoru, kad se prvi zraci jesenjeg jutra probiše kroz slabe zastore, omađijan bukom iz mraka što se pružaše od patosa do mene, nađoh snage i izronih iz čaršava, te se spustih do izvorišta buke. Stavih ruke na daske koje zavapiše proklinjućim mukom i tek onda u magnovenju videh hrastov kovčeg sa mesinganim rukohvatima kako, poput kakvog diva, počiva ispod. Ništa ne rekoh. Ništa ne uradih. Čak mi ne bi ni muka. Jer znadoh da je đed.

Spavasmo tako noćima đed i ja u istoj ravni, u maloj tapetama oblepljenoj sobi. U krevetu ja disah ravnomerno, dok on u sanduku ispod - spokojno. I ne plaših se više. Nekako, vremenom naučih da to beše ispravno. Mrtvo ispod živog. Živo gospodariše nad mrtvim. Moji mi rekoše da tako mora biti, iako sam se plašio da pred njima pominjem đeda, svestan da moja stvarnost možda ne beše njihova,  a ne želeći da dopustim da mi je izvuku iz ruku i vrate u tu raku ispunjenu vlažnom zemljom, crvima i truljenjem.  Ako je trebalo da truli – đed je trebalo da truli među svojima.

Možda biste iz svega ovog napisanog pomislili da dedu voleh strahovito jako, ali to zaista ne bi bilo tačno. Za njegova života uvek bejah previše zgađen od đedovog izboranog lica, zadaha starenja i krezubih ustiju što su želele da me ljube. Čak i tada znadoh da starenje ne beše krojeno za mene, a ljubav – tek usputno stanje.

Jedino što poznavah detinje sigurno beše taj smrad raspadanja što noćima napredovaše kroz drvo, daske i postelju. Na izmaku svakog dana bosonogo hitah u sobu, lišen teskobe i straha, jer postah svestan đedovog tela u sanduku što počivaše ispod kreveta. U nekoliko navrata, doduše trenutnih, poželeh da otvorim poklopac i vidim mu lobanju, udahnem mirise s one strane  i nahranim utrobu. No, ne dozvolih sebi da ostvarim naum, jer ubrzo potom sve naglo nestade i klupko paučine iznova se otplete, te napravi drugi oblik i kazaše nove istine.

Po isteku devet meseci od đedove smrti, a ujedno toliko od našeg zajedničkog snivanja sa dve strane kreveta, porodično odosmo na groblje da zapalimo sveću i pomolimo se za duše umrlih. Pošto obaviše rituale pogrebne i završiše sa usiljenim plakanjem, roditelji mi rekoše da sačekam kod grobljanske kapije. Stajah tako među korovom, ne sećam se koliko dugo, posmatrajući sve te silne spomenike što se uzdizaše iz trave poput nemani, kada najednom kiša otpoče da sipa. Sve se naoblači i smrači, te se od dana iskrivi noć. Gledah u grimizne oblake koji se nastaviše skupljati na pocepanom nebu i postadoh svestan mirisa kišom natopljene zemlje i mrtvila što postojaše ispod. Osetih sve ono skriveno, odbačeno i zakopano kako iz zemlje pokušava da probije na vazduh, te se nimalo ne začudih kada videh đeda kako grobljanskom stazom tromo korača ka meni u odelu u kom smo ga pre skoro godinu dana pokopali. 

Kada se skroz približio ja opazih njegov modri ten i videh grubu kožu, smežuranu na obrazima, ali ni to me ne uplaši, već bejah zadovoljan što ga vidim kako stoji. Dozvolih mu da me zagrli i poljubi u obraze i tada, u bezbednom zagrljaju, namirisah divotnu, posmrtnu vlagu što mu je odavno obuzela telo. No, to kao da ne postojaše stvarno onoliko koliko je bio on, te ja, ispunjen srećom, rekoh mu da sačeka i otrčah do roditelja da im kažem da se đed vratio i da smo ga greškom živoga poslali na onaj svet.

Tog predvečerja, dok je kiša još pomalo rominjala, nas četvoro se vratismo kući, smejući se sopstvenoj gluposti usled koje pre nepunu godinu upokojismo živog čoveka.

Sećam se da se đed bio nemo smešio, dok je te noći ispijao tečnost koju mu je majka spremila i činilo se kao da mu bejaše neprijatno što nas je doveo u neugodnu priliku. Tada htedoh u više navrata da ga pitam kako je izgledalo biti mrtav a živ, ali nisam skupio hrabrosti za takav čin. Bojah se previše onoga što je mogao da mi kaže, te odlučih da ostanem nem.

Narednih godina, što brzinom svetlosti dođoše te prođoše, đed je običavao da sedi za stolom u niši i pije tečnost koju mu je moja majka svakodnevno služila. Jednom, pošto skupih snagu, pitah je što đeda samo poji, ali ona odmahnu glavom kazavši da našom pogreškom đed više ne može da jede čvrstu hranu, jer mu je zemlja izela organe. Posle toga ne pitah nikada ništa, ali često razmišljah o zemlji kako poput kakve krvoločne zveri proždiraše ljudske ostatke. Nikada je nakon toga više ne posmatrah kao plodno tle i ne jedoh ništa izniklo iz nje.

Nakon deset godina koje provedosmo skupa i nakon što ja napunih dvadeset i petu i odrastoh, đed nas ovoga puta opet napusti, te nanovo ode pod zemlju crnicu, a mi ga iznova krenusmo oplakivati i sa setom u glasu govorismo o „onom danu kad smo ga greškom živa zakopali, a on se, eto, posle vratio.“

U danima što dođoše potom, često se spuštah na patos želeći da opipam sanduk ispod kreveta, ali više ne beše ni đeda, ni kovčega, ni zemlje, kao ni mirisa truljenja. Majka i otac nikada kasnije ne pomenuše đeda i to kako nam se jednom vratio iz groba, a ja i sada, dok star sedim u krevetu u sopstvenoj mokraći, ponekad i dalje čujem njega kako od negde diše ili u niši ispija supu.

Vremenom đed postaše moja anatema, a sad  je odveć kasno da složim istine -  koje behu jednom prisutne. Ostaše da lebde kao kakve prašnjave, zlokobne plahte što se povremeno razapinju usred sećanja obloženim ranama.