PRIČA: Goran Segedinac - U Dubinama

Pročitajte priču “U Dubinama” Gorana Segedinca.

U Dubinama

Dragi moji,

Prolazi noć, a ja još uvek uređujem adrese u liste. Hoću da se pobrinem da niko ne ostane uskraćen za ovo poslednje delo. Ne bih imao ništa protiv da zauvek ostane u sandučetu vaše elektronske pošte. Ipak, siguran sam da će mnogi da ga uvrste u antologije koje će me slaviti kao samoubicu. Neka bude. Jedino što je važno jeste istina, a ona je daleko mračnija od greha koji se spremam da učinim.

Pitoma Dolina je školjka u kojoj je smešteno zlo koje mi je oduzelo sve što me je činilo čovekom. Spoznao sam ga prekasno. Sada ostaje da pokušam da okončam patnju.  Neizdrživ je život oskrnavljen ovakvim znanjem.

Njoj dugujem ovaj zapis. Mojoj nesrećnoj Dejani koja je skončala kao tragična marioneta, suviše slaba da bi odolela pozivu. Moram da upozorim na užas koji vreba i kidiše na sve što uživa privilegiju života, na način koji je u skladu sa našim poimanjem stvarnosti.

Venčali smo se, ima tri godine, građanski i skromno. U početku smo tako i živeli, odričući se svega osim najosnovnijeg. Bila je izuzetna žena, puna netipičnih vrlina. Divio sam joj se poredeći je sa ljudima koje sam poznavao, unapred svestan rezultata koji će je postaviti visoko iznad ostatka. Srećne okolnosti  htele su da uz prvu godišnjicu braka proslavimo i prihvatanje prevoda mog romana prvenca od strane američkog izdavača "Miscatonic books" iz Masačusetsa. Moja nova izdavačka kuća pripadala je istoimenom univerzitetu grada Arkama, i nekoliko autorskih primeraka uz kopiju ugovora predstavljalo je dovoljnu nagradu i podsticaj. Tek kada sam iz čiste radoznalosti, tokom pretraživanja interneta počeo da nailazim na pozitivne osvrte, shvatio sam da grešim. Uskoro je kao potvrda stigla ponuda za nastavak saradnje. Avans je bio dovoljan da se unajmi kvalitetan prevodilac, a honorar po završetku dela omogućio je da počnemo da razmišljamo o našoj prvoj nekretnini.

Potpuno sam se uživeo u ulogu pisca u proboju. Oboje smo podjednako uživali u tome, i upravo to odsustvo problema učinilo je da postanem manje oprezan. Da se nisam toliko opustio, možda bih shvatio da nešto nije u redu sa mestom koje je odabrala. Možda bih odreagovao onako kako nikada nisam, i zabranio joj da ga sve učestalije posećuje, pokušavajući da ostvari svoj naum. Umesto toga, prihvatio sam ga oberučke.

Njeno ushićenje u kombinaciji sa amaterskim fotografijama, bili su dovoljni da pristanem na posetu Pitomoj Dolini. Varošica u podnožju Divčibara nije predstavljala finansijski izazov. Ipak, odmah po završetku razgovora sa ocem Miladinom, starešinom crkve koji je ujedno predstavljao i neku vrstu lokalnog agenta za nekretnine, nisam mogao a da je ne upitam zbog čega je toliko odlučna da se skrasimo u jednoj ispodprosečnoj sredini, kada već nismo suočeni sa ograničenim izborom. Odgovor je srušio sve nagoveštaje ionako zanemarljivog otpora - birali smo dom za troje.

"Slušaj, imaćemo dovoljno novca da se vratimo u grad kada dođe vreme. Kada dete bude dovoljno veliko da nastavi školovanje.", rekla je uz osmeh, i odmah potom dodala ozbiljno

"Mi nismo prosečan par. Imamo šansu. Hoću da odrasta u zdravoj sredini, dok se trudimo da je iskoristimo"

Sa tim sam mogao da se složim, i ubrzo je stvar bila rešena. Divio sam se njenoj odlučnosti, i čvrstini koja me je podsticala da konstantno grabim napred. Honorari su redovno pristizali, i ubrzo je nestalo svake sumnje da bi finansije mogle da stvore problem.

Sve naše snage smo usmerili u održavanje trudnoće. .

Doveo sam je u Dolinu mesec dana nakon zaključivanja ugovora o kupovini, kada su grubi radovi završeni, i kada je ostalo na njoj da joj da poslednji dodir i pretvori je u dom. Bila je neverovatno posvećena zadatku, gotovo u zanosu. Nikada neću moći da zaboravim koliko smo radosni bili kada je sve završeno. To je jedini period života, koji mi iskreno nedostaje.

Prolazili su dani, meseci, a mi smo redovno posećivali doktora u Beogradu. Sve je bilo u najboljem redu, i kada nas je svega nekoliko nedelja delilo od rođenja zdravog dečaka, u posetu je došao otac Miladin

“Čujem da niste preneli kartone u ambulantu.”, primetio je negde usred razgovora, onako slučajno.

“Nismo.”, odvaratih ja. “Prenećemo, ima vremena.”

Tek kada sam spazio njegov pogled na Dejaninom okruglom trbuhu, shvatio sam o čemu govori.

“Porodiće se u Beogradu.”, bilo je neprihvatljivo da uopše bude drugačije.

“Svakako, svakako.”, digao je ruku kao da želi da se odbrani, što ga je učinilo gotovo smešnim. “Ovde rađa onaj ko mora, nemamo uslove. Ali doktor Gavra je divan čovek. On mi vas je spomenuo, za te kartone, ne daj bože prehlade ili gripa.”, potom nastavi pomirljivo, ispravno tumačeći izraz moga lica “Ne valja lekove kupovati na svoju ruku.”

“Taman posla.”, odvratio sam, stavljajući tačku na diskusiju. U neku ruku, bilo mi je neprijatno, jer je očigledno imao dobre namere. Ali, morala se podvući crta do koje se moglo ići u održavanju komšijskih odnosa. Te granice su dragocene, a naročito se lako prelaze u sredinama poput Doline. Kada se to dogodi, nema natrag. Ipak, već u narednoj rečenici iskazala se prava priroda njegove posete.

“Ima ta žena, ona je neka dalja sestra moje pokojne Branke. Dobra je, sirotica, živi sa dvoje dece od dodatka i onoga što joj ja pripomognem…a ne bude tu mnogo.”, jasno se videlo da mu je neprijatno. Konačno smo se nalazili na terenu koji mi je odgovarao.

“Treba li pozajmica Miladine?”, poznavao sam ljude, uvek se svodilo na isto. Gotovo da je skočio na noge, ne želeći da bude pogrešno shvaćen

“Ne, ne. Nikako! Hteo sam da predložim…da je platite da vam ponekad pospremi. Znam da već imate ženu za to, ali ako pretekne…ne traži ona mnogo, a može i da potegli…”

“Razgovaraću sa Dejanom. Ako smatra da joj treba još par ruku, neka dođe.”, rekoh mu  i istog trena se ugrizoh za jezik. Šta mi bi da se uzjogunim, ni sada ne bih umeo da kažem. Moja žena nikada nije bila bezrazložno tvrdoglava, ali odjednom mi je došlo da sam  presečem, i donesem odluku. “Ma znate šta, neka dođe na razgovor sutra.”, pljesnuh se po kolenu i zaključih razgovor.

Od tog trenutka je počelo.

Tu noć probudio nas je prasak u dvorištu. Sreća pa sam postavio snažan reflektor pred ulazna vrata, i još dva pod kapijom, prema dvorištu, pa je moglo lako da se osvetli i bude kao po danu. Da nije toga, verovatno bih upao. Rupa se nalazila na nekoliko metara od starog oraha, oko tri metra u prečniku, skoro savršeno okrugla. Nisam prišao  previše blizu, plašeći se odrona, ali sam se zabrinuo kada sam video da je na oko metar od vrha ispunjena vodom. Ujutru sam požurio u mesnu zajednicu da potražim nekoga  ko može biti stručan. Primio me je predsednik lično.

“Jebeš ga, prijatelju, Dolina ti je sva od podzemnih voda. Tu kod tebe je još i dobro. Odvešću te u atar da vidiš te jamurine. Dođu dobro za navodnjavanje.”, smejao se, očigledno pripit.

“Šta ću ako mi se provali pod kućom?”, upitao sam ga ne krijući strah, ali i ljutnju zbog njegove opuštenosti.

“Ajde bre, ne zajebavaj. Nikad se nikom nije pod otvorio pa neće ni tebi.  Pusti ti tu rupu, povući će se voda, pa ćemo da zatrpamo. Doteraću ti ja zemlju, nemaš brige.”

Vratio sam se potišten, ali donekle umiren njegovim optimizmom. Osmeh je blistao na Dejaninom licu, dok mi je predstavljala novu pomoćnicu. Krupna, tamnokosa žena, protrese mi ruku takvom silinom da me je zabolelo u ramenu, i ja sa naporom odglumeh ležernost ne skidajući pogled sa njenih vodnjikavih očiju. “Ovo je Marija, od oca Miladina. Obavile smo razgovor i od sutra počinje da radi.”

“Drago mi je gospodine!”, graknula je.

“Dobrodošli Marija.”, pozdravio sam je kratko, i zbunjen požurio u kuću.

Dejana nije želela da mi objasni zbog čega je otpustila Marijinu prethodnicu, a ja sam odlučio da ne insistiram na tome jer sam smatrao da sam tome u velikoj meri i sam doprineo. Sa druge strane, bilo mi je drago da je zadovoljna. Narednih dana, to je postalo prilično očigledno – pokušavao sam da radim na rukopisu nove knjige, i smetali su mi njihovi glasovi iza zatvorenih vrata. Brbljale  su o svemu i svačemu, ali sam to ćutke podnosio sve dok nisam dobio upozoravajući imejl. Pošiljalac je bio gospodin Volt Fars, moj urednik iz Masačusetsa, a predmet poruke se odnosio na odsustvo rukopisa koji je prema dogovoru trebalo da bude objavljen kroz dva meseca. Iste noći sam joj skrenuo pažnju na to. Shvatila me je ozbiljno.

“Nisam razmišljala, molim te izvini.”

“U redu je, nisi ti kriva. Treba mi par sati tišine dnevno. Svakako ne mogu ceo dan da radim.”, smirivao sam je.

“Ne znam, baš mi je legla kao osoba. Čuj, ona uopšte nije glupa žena.”

“Gajila si predrasude o kućnim pomoćnicama?”, šalio sam se.

“Budi ozbiljan. U sve se razume. Uživam dok razgovaramo.”

“To je lepo.”, nisam umeo ništa bolje da uzvratim, srećan što ima sa kim da ubije vreme. Ubrzo smo utonuli u san, a nakon te noći više nikada nismo razgovarali o Mariji. Ne onako kako je trebalo.

Narednih dana sam pisao sa neverovatnom lakoćom, zadovoljno primećujući da će se kraj budućeg dela poklopiti sa očekivanim krajem trudnoće. Dejanu sam viđao u prolazu, ipak ne propuštajući da povremeno proverim njeno stanje. Oslanjala se na novostečenu prijateljicu, i ubrzo sam ubedio sebe da vreme treba da iskoristim na najbolji mogući način, ostavljajući ih na miru u adaptiranom potkrovlju, gde su se najčešće povlačile.

Tri nedelje pre porođajnog termina, Dejana je umrla. Provalilo joj se među nogama. Samo se sručila, i izdahnula dok sam je nosio prema automobilu.

Mučno mi je da govorim o tome, čak i sada kada znam da sa tim teretom neću još dugo morati da živim. Sve bližnje sa kojima smo bili u dobrim odnosima – odavno smo pokopali. Nekoliko prijatelja došlo je na sahranu, i otišlo istog dana. Pamtim samo senke kako promiču, šapućući reči umirenja.

Izdavač me je obavestio da će čekati koliko bude potrebno. Predsednik mesne zajednice je ničim izazvan, odmah posle sahrane organizovao zatrpavanje još uvek neisušene jame - imajući dovoljno obzira da to izvede dok sam boravio u Beogradu, baveći se pokojničinom dokumentacijom. Po povratku, otac Miladin se trudio da me što češće obilazi, ležerno se najavljujući svojoj štićenici koja je bez imalo stida  našla za shodno da izigrava domaćicu, zloupotrebljavajući moju obamrlost.

Vreme je ipak pokazalo snagu. Prošle su suze, samosažaljenje, besmisleni monolozi i sve što tragedije obično prati. Ostala je tuga i pismena potvrda o smrti dvoje dragih bića, od kojih jedno nisam uspeo da upoznam. Prepustio sam se postojanju, a besciljnost je makar na kratko donosila utehu. Otupeo, obeležio sam tri meseca polažući cveće na zemlju još uvek neobeleženu spomenikom. Sam, poput psa, dovukao sam se do kuće i otpustio Mariju. Bez protivljenja, zahvalila se na svemu i otišla. Istog popodneva zadremao sam i usnio kako je rupa ponovo otkopana, ona ulazi u nju i nestaje u mutnoj vodi.

A kada se spustila noć, došli su oni.

Nikada nisam ni pomislio da sanjam, strahote koje prate njihov dolazak nesumnjivo pripadaju stvarnosti. Vazduh oteža, postane gušći, i u trenutku su mi usta ispunjena vodom. Telo se grči u samrtnoj agoniji dok oči uzaludno pokušavaju da pobegnu od užasa. Ali, nema smrti. Nema spasa pred onima koji uvijaju svoja nakazna tela oko mene, poput džinovskih riba, grabeći me udovima čiji dodir donosi ludilo. Ako sam bezumnik, to je posledica istine.

Jer, vidim ih. Uskoro će se navršiti godina kako se to događa svake večeri. Pokušao sam da se odselim, da promenim kuću, mesto. Gde god se zadesim, u ponoć gubim svest i postajem njihov. Bezuspešno su me lečili, ubrzo sam se vratio tu gde je sve i počelo, naivno verujući da bih mogao da pronađem spas.

Dan donosi strah, noć patnju.

Otac Miladin me je nedugo nakon mog povratka posetio, dovodeći nepoznatog gosta. Sa mukom sam ih pustio u kuću, oporavljajući se od prethodne noći. Suzdržavao sam se da budem uljudan kako ih ne bi uvredio – u to vreme mi je već bilo izrazito teško da održavam normalan kontakt sa ljudima, i svim snagama sam se upirao da to stanje promenim.

“Ovo je naš doktor Gavra.”

Rukovao sam se sa suvonjavim starcem, zgrožen njegovim izgledom. Delovao je slabije od mene, čudnovato pogrbljen kao da nosi nevidljivi teret. Pramenovi retke, zelenosmeđe kose, spuštali su se duž leve strane lica, neupotrebljeni da makar u nekoj meri pokriju ostatak pegave lobanje. Samo su mutne oči, duboko u dupljama, odavale utisak da u njemu još uvek kuca život. Seli smo, nakon što su odbili bilo kakvo posluženje.

“Miladin mi je detaljno opisao vaše stanje.”, saopštio mi je doktor iznenađujuće prijatnim tonom, potpuno neskladnim sa njegovim izgledom.

“Svi znaju da sam skrenuo. Dijagnoze su razne, rešenja nema.”, nisam gajio nadu da bi gosti mogli da mi pomognu.

“Rešenje je potrebno kada postoji problem.”, Gavra me pogleda značajno. “Ponekad ljudi pate, jer ne umeju da prepoznaju ono što imaju.”, Miladin klimnu glavom na njegove reči.

“Ne razumem vas.”

“Pogledajte ovako.”, umeša se sveštenik. “Pitoma Dolina je specifična sredina, pa se vašem problemu mora pristupiti sa jednom vrstom predznanja kakvo ne postoji u Beogradu. Doktor neće zameriti ako pokušam da stvar pojasnim sa stanovišta religije - viša sila se retko otkrije, a  može se manifestovati na različite načine. Da pojasnim…”

“Ovo je za vas viša sila?”, razdraženo ga prekinuh, pomalo besan zbog toga što nijednom nije spomenuo Mariju, i njeno otpuštanje. “Koji tačno deo, kada mi umire trudna žena, ili kada me dohvate stvorenja iz vode?”, na ove reči obojica se uzvrpoljiše.

“Ne mislimo da ste ludi. Mi znamo da niste. Ne samo nas dvojica već cela Pitoma dolina.”, poče doktor. “Srećni smo zbog sudbine koja vas je dovela ovde, zbog njih koji nam se obraćaju kroz vas.”

“O čemu vi to?” upitah uplašeno.

“Sve ovo je nekada bilo pod vodom, sve dokle vam oko dopire!”, gotovo da je uskliknuo dovršavajući rečenicu. Miladin je želeo da ga obuzda, jasno sam to video, ali kao da se pribojavao da mu prekine zanos.

“Naši stari vam se obraćaju, odabrali su vas. Vekovima niko u Pitomoj Dolini nije imao taj dar. Divni čoveče, prestanite da se plašite i dozvolite im da vas prosvetle. Dugo smo čekali da nam pošalju glasnika. Prigrlite to što vam se nudi.”

“Idite, molim vas.”, odjednom, glas me je izdao. Pogledao sam u sveštenika. On ustade i položi ruku doktoru na rame.

“Pustimo ga. Shvatiće.”

Na vratima su ipak zastali, i to je poslednji put da mi se Miladin obratio.

“Ne možemo te naterati da nas slušaš. Ipak, uvek imaj na pameti da je bolje da se prepustiš. Vrlina je patiti zarad drugih. Kada budeš spreman, prihvatićemo te kao sveca.”

Razmislio sam o njihovim rečima, onoliko koliko mi je vreme to dopustilo. Ponoć je ispratilo moje davljenje, i kada su pluća konačno stekla tu neprirodnu sposobnost funkcionisanja pod vodom, prvi stvor je uplivao kroz vrata spavaće sobe i prineo mi svoje avetinjsko lice. Jedan pogled na demonski izraz spodobe, bio je dovoljan da shvatim da će ovaj put biti drugačije.

Svakog trenutka bilo ih je sve više, gurali su se prodirući unutra  i ubrzo je postalo nemoguće da izbegnem njihova ledena tela koja su se tiskala oko mene poput košmarnog jata. Svako malo bi me cimnuli, privlačeći me ka sredini sobe. Uzalud sam se opirao, mogao sam samo da posmatram kako se oblak od krljušti sklapa nad mojom glavom, zarobljavajući me u svoju smrdljivu utrobu.

A onda smo zaplivali.

Osećao sam vodenu struju u krvi, na neki čudan način mi je prožimala telo, dok su me odnosili u pravcu koji nisam mogao da odredim. Dok smo putovali, sa užasom sam postajao svestan izdajničkih trzaja u mišićima koji su činili da pratim neprirodni sklad pokreta  mojih otmičara. Uljuljkan nemom pesmom dubine kojom smo plovili, prestajao sam da osećam strah, ali umesto olakšanja, mesto je zauzimalo gađenje. Jer, što sam dublje prodirao u njihovu stvarnost - video sam ih jasnije. Počinjao sam da razumem jezik njihovih misli, stopljen u drevnu pesmu vodenih ponora. Njihovi kliktavi glasovi rojili su se u mojoj nesrećnoj lobanji, podvriskujući prastara imena dece okeana. Grčio sam se, plašeći se da pogledam vlastite udove. Slušao sam, nemoćan da oslobodim krik, nemoćan da pobegnem u tišinu i oslobodim se mračnog saznanja koje me je ispunjavalo.

Deca ponora, stvorenja dubina.

Konačno, oblak telesa se proredi i propusti moje izmrcvareno telo. Jedan od ribolikih užasa me uze u naručje, odvodeći me  dalje od jata kako bih shvatio gde se nalazim. Plutali smo ledenim vodama koje su nekada pokrivale groblje, i iako je vidljivost bila slaba, znao sam gde se nalazimo. Moj vodič me oslobodi zagrljaja, pa mi se hitro provuče ispod nogu i dograbi me sa leđa, pritisnuvši mi slepoočnice podbulim prstima. Nije bilo potrebe da me primorava, razumeo sam gde treba da gledam.

Oko groba moje Dejane, okupilo se mnoštvo, nemo se klateći u ritmu napeva koji je dolazio iz nepoznatog pravca. Nisu obraćali pažnju na nas, i ja sa olakšanjem shvatih da ne mogu da nas vide. Izgledom su pripadali realnosti iz koje sam otrgnut, ali zvuk njihovog pojanja je isuviše ličio na pesmu koja me je dovela do njih.

Dozvoli im da te prosvetle.

Osećajući neizdrživ nagon da potvrdim mračnu sumnju koja se rasplamsala u meni, zagrabio sam kroz mutnu vodu, i moj pratilac usmeri naše kretanje ka sredini okupljanja. Prizor koji sam ugledao me je ispunio očajanjem.

Otac Miladin je napevao, dok mu se u rukama umesto kadionice njihala čudnovata ogrlica. Nije skidao pogled sa onoga što se nalazilo u centru nakaznog kruga koji su formirali, nadvijeno nad raku u kojoj su pokopani moji najmiliji. Ta leđa, otkrivena, ljuspava, sa začecima izraslina koje su podsećale na peraja  mojih mučitelja, nadimala su se neverovatnom brzinom kao da bi svakog trenutka mogla da se raspuknu. Nisam mogao da mu vidim lice, uzalud sam pokušavao da mu priđem - moj tamničar po svoj prilici to nije želeo da dozvoli. Počeo sam da se otimam, nemoćan da vrisnem, da se otrgnem tom čeličnom stisku i oteram rulju sa jedinog mesta koje je moglo da  mi pruži mir.

Iznenada, stvorenje se okrenulo.

Izbečene, žabolike oči, gledale su kroz mene zbunjeno, smeštene na licu koje je nekada moglo biti ljudsko. Usne se pomeriše otkrivajući niz sitnih, krivih zuba, i ja shvatih kome su pripadale.

Prigrlite sve što vam se nudi.

Doktor je držao nešto u naručju. Njegova nakazna fizionomija, zarobljena na putu između čoveka i stvorenja iz vode, nije mi bila bliska – ipak, bilo je jasno da veliku pažnju posvećuje onome što je ljuljao u svom čudovišnom zagrljaju.  Kao u košmaru, okolina se u trenu promenila i sada smo stajali nedaleko od oraha u mom dvorištu, dok su Marija i ljubazni predsednik Mesne zajednice brižno gledali u rupu, spremajući se da je zatrpaju

Samo jedan letimičan pogled u njenu unutrašnjost, bio je dovoljan da prekine magiju koja me je držala u tom tuđinskom svetu, i povrati me natrag u jutro koje se tek budilo.

Još uvek otečen od putovanja, dograbio sam ašov iz šupe i počeo da kopam. Iako su dani bili prilično topli i bez kiše, nakon pola metra zemlja je postala lepljiva. Kopao sam  bez prestanka, spreman da se suočim sa onim što se unutra nalazilo. Konačno, jedan znažan zamah otkrio je malenu šaku, a oinda sam rukama izrovario ostatak.

To nije bilo moje dete.

Dragi moji, ne krivim nikoga, nakazna krv je očigledno uspela da preživi milenijume, prenoseći se s kolena na koleno. Dejana nije mogla da se odupre pozivu predaka – jasno mi je da se njeno začeće dogodilo tokom prvih poseta ovom prokletom mestu. Nekada se upitam kolika je moja uloga u sudbini Doline – da li sam predviđen nekim od mračnih rituala, ili sam samo plod slučajnosti? Jedno je sigurno, ne želim to da otkrijem.

Bliži se trenutak kada ću da se ubijem, i to je ono što mi trenutno uliva nadu. Kada pročitate ovo pismo, mene neće biti. Prihvatite me kao tragičnog čoveka, a ne kao sumanutog samoubicu. Što se Pitome Doline tiče – izbegavajte je u širokom luku. Na meni je da se pobrinem da nemaju šta da sahrane.

Kada budeš spreman, prihvatićemo te kao sveca.

Srdačno vaš

F. H.

Priča je prvi put objavljena u časopisu “Emitor” broj 486.

PRIČA: Goran Segedinac - Major

Pročitajte priču "Major" Gorana Segedinca.

Goran Segedinac

Rođen je 1984. godine u Sarajevu. Diplomirao komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a potom se opredelio za nastavak studija na Fakultetu tehničkih nauka gde 2014. godine brani master tezu "Upotreba interneta kao način participacije u procesu urbanog planiranja".

Njegove priče iz domena horora i fantastike objavljivane su u zbirkama "Gradske priče 3 - Fantastika", “V – Zbirka fantastičnih priča iz ravnice”, fanzinu “Emitor”, elektronskoj zbirci priča “Nešto diše u mojoj torti” i časopisu na rumunskom jeziku “Europa”.

Pričom "Nedonošče" 2009. godine je osvojio prvo mesto na konkursu za horor priču u organizaciji sajta Eniaroyah.com.

Godine 2010. objavio je zbirku kratkih proznih ostvarenja "Iznutra" (Vega Media, Novi Sad).

Živi i radi u Novom Sadu.

Major

Ni bluz više nije mogao da ga prevari, da ga nakratko ubedi da postoji izbor. Magija u njemu prodirala je duboko u dušu i izvlačila na površinu poslednje ostatke dobrog - samo što to više nije bilo dovoljno. Ili je postao potpuno prazan, ili će morati da primeni drugačiju terapiju za svoju nevolju.

Ostao je samo još jedan način.

Sve do večeras se nadao da neće morati da potraži Sandru. Razlog iz kog je odlagao susret bio je praktičan koliko i sebičan: ukoliko ne uspe, neće mu preostati apsolutno ništa. Da je imao makar jednu dodatnu soluciju, samo nagoveštaj alternative koja će mu ponuditi svrhu ako omane, prekratio bi čekanje.

Srećom, tu su bili košmari.

Lekovi za smirenje nisu odavali prisustvo u organizmu, nakon popodnevnog sna iz kog se probudio drhteći. Možda je pretpraznična atmosfera imala loš uticaj na njega, možda bi postalo lakše ukoliko izdrži do februara, hiljadu možda mu se rojilo u slepoočnicama, ali je konačno doneo odluku i odustao od bekstva. Više se nije moglo.

Poludeće.

Ako već nije.

„Hoćeš li piti još nešto?“ viče šanker. Zna ga otkad dolazi u Kriglu. Uvek druga smena, gotovo uvek ista majica. Nikada ga nije pitao za ime, ali su već odavno prešli na ti.

Razmišlja o viskiju, kako bi dobro legao sa pesmom koja se trenutno vrti, međutim, suviše je skup. Voleo je da pije istu cugu, da ne meša. Njegov džep podneo bi dve ili tri čašice, a trebalo mu je mnogo više. Mnogo, mnogo više.

„Daj mi onu domaću!“

„Šljiva? Ili kruška?“

„Kruška.“

Rakija je bolja od viskija, po svemu osim po tome što nije viski. Ne ide uz bluz, a on ne ide bez bluza. Sreća da je prestao da veruje u savršene trenutke.

Sliva se niz grlo kao vatra. Stvarno je brlja. Samo jednom je pio goru od nje, u brdima pokrivenim snegom. Seća se ledenog sunca i mraza u nozdrvama, i kako se svetlost prelamala kroz flašu dok se pitao...

„Ko bre može da pije ovu pišaćku?“

„'Ajde, majore, nemojte biti na kraj srca. Dobra je, bolja nego ništa.“

Gleda u malog, pa mu prosto dođe žao. Uniforma mu velika i sav se nakrivio od težine puške na ramenu. I ostali su uglavnom deca, ali ovaj je najsitniji.

„Šta ti, dete moje, znaš o rakiji, kad ni život nisi čestito okusio?“ pita naglas i žali zbog toga. Umoran je, dosta mu je svega, pa pravi greške. Vojsci treba dizati moral, a on radi upravo suprotno.

„Ne zna ništa, kao ni mi. Al' ko nas je pitao, majore?“ progovara Dugi. Ima momčina dva metra visine, pa mu stalno zadaje brige kad se prikradaju. Juče je poginuo Branko i svi su potreseni zbog toga. Zato je i dozvolio da ostanu jedan dan u selu. Zato im je i dao da piju rakiju. Bili su dovoljno pošteni da mu je prijave, pa nije imao srca da im brani.

„Gde ste našli ovu flašu?“ pita ih.

„Treća kuća odozgo. Zadnja ostala. Ostavili nam kad su bežali, da imamo za Novu godinu!“

On gleda u Darka Bogovića i pita se od čega je napravljen. Zadaje mu najviše brige. Mladić bez emocija, čovek rata. Znao je za takve primere, ima ih na Balkanu i više nego dovoljno. Neki se jednostavno rode sa tim ubilačkim genom u sebi i samo čekaju priliku da dostignu svoj puni potencijal. Osećao je da Darko još uvek nije dao svoj maksimum, i nadao se da će ga bog uzeti k sebi pre nego što bude imao priliku to da doživi.

„Jeste li sigurni da je selo prazno?“

„Sve smo obišli majore, svaku kuću. Nema ni leševa.“

Gde mogu biti ti ljudi? Okolinu dobro poznaje, nigde nema pećine da se sakrije stotinak duša. U šumama bi se smrzli u roku od nekoliko dana. Ovo selo prazno je mnogo duže. Nigde znakova borbe, nigde traga nestalima. Biće da su odvedeni, pa pokopani negde.

Sada i to radimo, pomisli on.

Prošlog meseca razgovarao je preko sigurne veze sa Potonjcem, dobrim prijateljem i starom vojničinom. Raznela mu granata stopalo. Razmenili su svega nekoliko rečenica, ali je bitnije bilo ono što je stari ratnik prećutao. Nije se krenulo dobrim putem, nikako.

„Nemojte da se napijete, moramo da pođemo čim smrkne. Jasno?“

„Jasno!“

Napušta „Kriglu“, jer bi sigurno povratio. Ne od alkohola, već od nervoze. Uvek je imao osetljiv želudac. Rakija evocira loše uspomene. Bolje je da misli na Sandru.

Sandra rokerka. Slovo srama za svog oca, generala Marka Babovića. Seća se koliko su mu je puta drugovi opisivali dok bi dokoličarili u kasarni. Kako se oblači, kako se šminka, dupe, sise, ponašanje i sve ostalo. Divio se generalu i pomalo ga žalio zbog toga. Vojska je kao porodica, kada počne da te bije loš glas čuje se daleko. Teško je bilo kriviti ga. Najgore je kada te saplete rođeno dete.

A onda ju je upoznao sasvim slučajno i zauvek promenio svoje stavove o njoj.

Zaustavila ga je u hodniku.

„Oprostite, tražim oca. Generala Babovića.“

„Mislim da je otišao jutros za Kragujevac.“

Tužan pogled u njenim očima. Izgledala je drugačije nego u pričama drugova.
Bila je anđeo.

Kao u bunilu, započeo je razgovor, svestan samo potrebe da ostane što duže u njenom prisustvu. Srećom, nije mu branila. Videli su se i sutradan, i još mnogo puta posle toga. A onda je, jedne kišne večeri, dok su lutali gradom u potrazi za mestom koje bi ih ugostilo na još jednom piću, sudbina uredila da im se usne spoje u poljubac.

Metalni glas vraća ga u neprijatnu stvarnost ulice.

„Izvini druže, izvini... samo da te pitam nešto.“

Gleda  ispijenog narkomana. U poslednje vreme, sve ih je više.

„Jel imaš petsto dinara? Baš sam u problemu...“

Razdaljina među njima se brzo smanjuje, a on nema trunku volje da ga izbegne, pomeri se u stranu, ili zauzme gard. Najradije bi mu dao to što traži i poštedeo se muke, ali više nije bio u prilici da se odriče novca.

„Nemam ništa. Mani se.“

Kasno je. Bitanga ga već grabi za rukav i unosi mu se u lice. Petlja po džepu očigledno da bi ga zastrašio, ali nije isključeno da ima nož, ili neko drugo oružje.

„Nemoj me lagati, razumeš?“ tiho sikće. Može da oseti smrad. Pogled se sreće sa zastakljenim očima i on shvata da je mladić pod maskom bolesti koju je sam odabrao, veoma lep. Rastojanje je savršeno. Umesto odgovora čelo se sreće sa licem razbojnika i kost puca. Siguran je u to, taj zvuk dovoljno je samo jednom čuti da bi se zauvek pamtio. Nikada neće zaboraviti kako ulazi u ono što je preostalo od kuće i...

Zatiče užas.

Naselja nije bilo na mapi.

Odakle god da su došli, dobro su se zabarikadirali i raspalili po njima. Ne može da prebroji stradale, zna da samo jurišaju i brišu sve pred sobom. Kada konačno probiju odbranu, zatiču svega tri kuće, verovatno nekakvo vikend naselje u srećnim vremenima, a sada poslednje uporište pred neminovni poraz. Čuje svoje kako se dozivaju, nešto je eksplodiralo, ali nema vremena da razmišlja o tome. U jednoj od kuća može biti snajper, a klinci nisu obučeni za takve situacije. Naređuje im da pregledaju bunker, dok on izvidi.

Prva je čista. Samo zalihe hrane koje će im dobro doći. Dva dana ni zalogaj nisu okusili, i voda je na izmaku. Pogrešio je određujući smer, ali to ne sme da im prizna. Nema veze – čim ovde završe, pokušaće da ih vrati na pravac. Provlači se ispod tarabe i prelazi kod suseda. Prozor je otvoren, čuju se glasovi borbe i on zauzima poziciju i nišani pravo u užas kog se već dugo pribojavao.

Darku su pantalone spuštene do kolena. Puška kraj njega, pištolj u ruci. Žena je licem okrenuta ka podu dok je drži za kosu i udara. Sav je u bunilu. Lokva krvi je velika, zubi ostaju u njoj svaki put kada joj podigne glavu kako bi je opet spustio uz trijumfalan krik. Njegov životinjski pogled fiksira devojčicu, koja sklupčana kraj šporeta, očiju raširenih u užasu, gleda prizor.

„Vidi, vidi!“ urla on razdragano. „Vidi mamu pička ti materina!“

„Stani! Darko, prestani!“

„Vidi mamicu! Vidi!“

„Darko!“

On prekida zabavu i pogledi im se sreću. Trenutak je dovoljan da zna šta treba da učini. Metak promašuje čelo i pogađa ga u rame. Darko kao da nije iznenađen – na njegovom licu nema reakcije. Umesto da uzvrati njemu on ispaljuje hitac u pravcu devojčice.

„Stani!“

Ubija ga sledećim metkom, ali za malu je kasno. Ostala je u sedećem položaju, tiha kao što je i bila. Kako li je ovaj monstrum od čoveka uspeo da stigne do kuće pre njega?

„Majore...“ slomljen glas iza njegovih leđa. „Majore...“

Dugi ga gleda, a oči mu pune suza.

„Skrenuo je Dugi. Morao sam ga ubiti.“

„Majore“, vojnik plače. Gleda ga u neverici. Ovo je previše za njega, samo da ostali izdrže. Još samo malo, dok ih ne odvede na sigurno. Posle će se pobrinuti da ih vrate kućama. Videli su dovoljno rata.

„Dugi smiri se. Darko je poludeo.“

„Majore.“

„Šta je, Dugi?“

„Samo ja sam ostao.“

Napadač se onesvestio ne pustivši glasa. Krv lipti iz polomljenog nosa i sliva se niz obraze. Dobro je što nije morao još da ga udara.

Sandra, zaboga gde si?

Samo jednom su se sreli nakon što se vratio sa fronta. Samo jednom bilo je dovoljno da joj stavi do znanja da je drugačiji od onog čoveka koga je ispratila do konvoja koji će ih zauvek razdvojiti. Mnogo stvari je doneo sa sobom, a ona je stajala pred njegovim vratima, ništa manje srećna nego pre. Uz to, po svoj prilici i verna, a to je bolelo najviše od svega.

„Šta očekuješ, da cvilim od radosti?“ upitao ju je.

Tada je još uvek bio svež. Nije ni mogao da nasluti koliko će mu biti potrebna. U to vreme, još uvek je verovao da se sve stvari mogu ostaviti za sobom.

Zašto li je ubio njihovu ljubav?

Mnogo puta je postavljao sebi ovo pitanje, i nikada nije otkrio odgovor koji bi mu doneo mir. Glava puna starih duhova pretila je opasnim bolom, i on se skoro nasmeja, konačno svestan čvrstine odluke da stavi tačku na patnju.

Ove večeri on zna da mora da pronađe Sandru.

Zašto nema mobilni telefon?

Poznavao je njenu dušu, njen temperament tinejdžerke. Iako više nije u dvadesetim, nije bilo šanse da propusti petak veče. Samo je hladne glave trebalo razmisliti o mogućim mestima i sigurno će je sresti. Samo dobro razmisliti i pronaći će je.
Kada je skrenuo iza ugla, gotovo se sapleo i poljubio beton poput svog prethodnog sagovornika. Kutija sa cvećem. Starica se u prvi mah uplašila, a onda mehanički zakreštala.

„Cveće sine, evo buket za sto dinara! Još malo baba ima.“

Otkud to da prodaje u ovo doba? Nemaština je pomerala sve granice. Nije znao koliko će morati da luta, pa je buket možda bolje bilo ostaviti za neki drugi put. Njene sitne oči žmirkaju ispod marame, i dok ih gleda sa gađenjem, još jednom dozvoljava da ga preplave sećanja...

„Neću baba!“

„'Ajde, moraš, ništa nisi jeo danima. Vratiće ti se snaga.“

Ona pruža svoju krastavu ruku prema njemu. Ružna je toliko da oseća kako mu se želudac grči u pokušaju povraćanja. Više nema šta da izbaci, potpuno je prazan. Baba drži komad mesa. Juče je kuvala, u prostoriji se još uvek oseća smrad. Vezan je, ne može da se brani.

„'Ajde, zini!“

„Beži od mene, kurvetino! Ubiću te!“

Ona se cereka. Kao u filmovima strave, gleda u njena usta puna kvarnih kostiju, i pokušava da shvati sve što se dogodilo.

Dugi i on lutali su danima nakon što su pokopali poginule borce. U prvi mah su se obradovali zalihama, ali je sva hrana bila pokvarena. Konzerve i pakovanja bez oznake, puna trulih, ogavnih stvari. Sveže vode nigde, ali to ih nije toliko brinulo jer se još uvek moglo nakupiti snega.

Stvar je bila utoliko gora, što nije imao pojma gde se nalaze. Razum i sve što je tokom školovanja učio govorili su jedno, ali je realnost bila potpuno drugačija. Bili su izgubljeni.

Sve više su se umarali, pogotovo Dugi. Halucinirao je, glasovi ubijenih su ga proganjali. Voda koju su sakupljali imala je čudan ukus, kao da je zemlja bila zatrovana. Nakon beskrajno mnogo vremena, kako mu se činilo besciljnog hodanja u krug, konačno se probudio na drugačijem mestu. Njegovu bojazan da su zarobljeni i nadu da su spaseni veoma brzo smenio je užas spoznaje.

Prljava postelja za koju je bio vezan nalazila se kraj drvenog stola. Na stolu Dugi, kraj stola šporet, a za šporetom baba. Smeje se kada vidi da je budan, pa prilazi i gura mu čašu da pije. Ne može da odvoji pogled od raskomadanog vojnika. Poznaje mu šaku, tetovažu na nadlaktici, uniformu. Ona trpa komade u kazan i zadovoljno se smeje.

„Jedi, da i tebe ne ubijem.“

Kao da želi da mu dokaže ozbiljnost, lomi mu mali prst. Cirkulacija je slaba od kanopaca kojima je vezan, ali oštar bol mu se u sekundi rasplamsava čitavim telom. Oseća srce kako ludački udara i samo želi da sve prestane. Samo je jedan način. Žvaće, pa pljune. Još bola. Okreće glavu. Bol. Na kraju proguta.

„Tako, tako, lepi moj. Samo jedi.“

Ulice su prepune mladog sveta. Parovi, pojedinci, uglavnom pijani, željni dobre zabave i srećni. Ako uspe da je pronađe možda se i njemu popravi raspoloženje. Pab pred kojim se nalazi je poznat i budi daleko lepše uspomene.

„Poljubi me opet“, kaže Sandra, dok ga gleda kroz poluzatvorene kapke. On se smeje, približava joj usne, pa brzo dune u kriglu i poprska je penom.

„Marš stoko!“ smeje se i udara ga. Onda zadrži ruku na njegovoj i brzo se privuče. Ljubi je dugo. Njegova Sandra. Razmišlja o tome kako je svestan svoje sreće, i nada se da nikada neće spoznati stvari koje bi mogle da je pokvare.  

Na poznatom mestu sada stoje dva momka. Nazdravljaju. Od nje ni traga. Zagleda polumračni separe, šank stolice, viri u ženski toalet. Uplakana tinejdžerka ga ljutito gleda.

„'Alo, bre, ovo je ženski!“

„Pardon.“

Izlazi na ulicu. Mora tragati. Bilo bi lakše kada bi znao gde sada živi. Uvek se gnušala tehnologije. Ostavila je pismo u sandučetu, nakon što joj je bezbroj puta spustio slušalicu, ili je nemo posmatrao kroz špijunku na vratima, svaki put kada bi pokušala da izgladi stvari među njima. Svaki put kada bi samo pokušala da razgovara.

Ružičasti koverat, njen miris u njemu. Prsten koji pada na pod i zvuk papira koji razmotava i otkriva sadržaj.

Jaje.

Dugi je jednim delom pojeden. Ostatke melje i trpa u tegle, on joj pomaže u tome. Ima ih na desetine.

Nema snage da se suprotstavlja Babi. Ona ima potpunu kontrolu nad njim, ne zna kako, ali to oseća. Odavno ga je odvezala. Pušta ga da prošeta. Selo je mirno i netaknuto, tek poneka zavesa se pomeri, ali stanovnike ne sreće. Ne pomišlja da pobegne. Ako se udalji više nego što sme, oseti njene kandže na vratu i vraća se nazad. Onda jede, pa zaspi, ukoliko ne mora da pomaže u kuhinji.

Jaje.

Te noći ga budi i daje mu smotuljak papira. Razmotava i začuđeno gleda u nju.

„Ako ga razbiješ ode ti glava“, govori mu. „Kad izađeš odavde, idi samo pravo, dok ne dođeš do prve raskrnice. Onda ćeš znati kuda dalje. Kuću ćeš prepoznati. Uđi u avliju i zakopaj ga na pragu. Nemoj brinuti, sada tamo nema nikoga, ali domaćin će se uskoro vratiti sa svojima. Ti ćeš ove sihire za njih postaviti.“

Bez problema dolazi do cilja, baš kako je stara i rekla. Velika, očigledno, nekada bogata kuća. Prstima vadi zemlju i pažljivo zakopava. Čini mu se da i on čuje glasove kao što je nekada Dugi, ali oko njega nema ničega.

Baba je zadovoljna. Mazi ga.

„Bravo sine. Bravo, oči moje.“

Trese glavom, pomalo ljut na činjenicu da ne može da zaboravi. Sećanja su slojevita i zadiru duboko, a bio bi najsrećniji kada bi slike iz rata bile slabije. Onda bi nesmetano mogao da misli na nju. Preteško je ovako.

U Sandrinom papiru nije bilo jajeta, samo reči. Teške reči koje je toliko puta pročitao. Zadavale su  tup bol, ali nisu mogle da izmame suze.

„Ljubavi moja,

Nadam se da ćeš me udostojiti čitanja ovih redova. Ne znam šta se desilo. Mogu da shvatim rat, mogu da pokušam da zamislim užase koje on nosi sa sobom. Mogu da shvatim i to što me više ne želiš, ali ne mogu da shvatim da ne možeš da me pogledaš kao čoveka i razgovaraš sa mnom.

Čekala sam te, strpljivo i ponosno. Ljubomorno sam čuvala svaku emociju, zamišljajući  trenutak kada ćeš se vratiti u moj život. Ali, to se nije dogodio. Ne onako kako sam želela, kako je trebalo da bude.

Mogu da ti pišem kroz šta sam prolazila, o stvarima užasnim poput samog rata, koje su se dešavale ovde. Neću to učiniti, više nemam želju.

Ovo ti pišem zato što ne mogu da te napustim u tišini. Vraćam ti prsten u nadi da ćeš jednog dana imati snage da ga daš nekom drugom. To ti želim od srca, s onoliko žara sa koliko sam i sama želela da ga večno nosim na ruci.

Stan sam prodala juče. Previše toga u njemu me vezuje za tebe. U svakom kutku sam maštala o nama, čekala da pozvoniš na moja vrata, sređivala se pred naše odlaske u grad. Prepun je prošlosti. Tata je umro, to si verovatno čuo, tako da ionako prevazilazi moje potrebe. Nas, kako stvari stoje, nikda neće biti u njemu.

Novu adresu ti neću dati. Nisam ljuta. Ne želim više da se nadam.  Gotovo je.

Želim ti puno sreće u životu.

S.“

Nije ni pomišljao da je krivi zbog onoga na šta ju je naterao. Jedno vreme, dok je magija bluza delovala, tešio se da je tako najbolje za nju. Ipak, duboko u sebi znao je da će doći dan kada će morati da je pronađe.

Gde je mogla da ode?

Negde oko dva posle ponoći postao je svestan neprijatne verovatnoće neuspeha. Samo gvozdena vojnička volja terala ga je da nastavi potragu. Kafići, klubovi... već je rutinski ulazio u njih i skenirao goste. Nije ga plašila žurba, Sandru nije bilo teško uočiti. Njemu pogotovo.

Samo gledaj i pronaći ćeš, govorio je sebi. Mali je ovo grad, koncentriši se, i gledaj.

„Gledaj.“

Baba ga grabi za glavu i izvlači iz kreveta. Poslednjih dana sve teže je razdvajao san od jave i trebalo mu je duže vremena da se razbudi. Kao da je isisavala život iz njega.

„Šta da gledam?“ odgovara on uplašeno.

„Gledaj! Kroz prozor!“

Mesečina obasjava dvorište, vidi se kao na dlanu. Grobna tišina, ako se izuzmu škripavi udisaji starice i srce koje mu se u grlo popelo. U dvorištu zakržljala kruška, a u krošnji sedi Darko. Lepo ga vidi, kao po danu. Pušku stavio u krilo, pa nemo gleda u njega.

„On je mrtav,“ govori Babi. „Lično sam ga ubio.“

Ona se smeje, pa pljune među prste i mahne rukom.

„Hodi vojniče, hodi ovamo!“

Darko kao pero skače na zemlju, pa pravo prema prozoru. Samo je prošao kroz zid, i eto ga kraj kreveta. Uniforma zategnuta, kosa očešljana, oči upale u glavu, jedva da se vide.

Stao mirno, pa gleda u njega.

„To je tvoj vojnik, vidiš kako te gleda.“ kaže stara.

„Nije on više moj vojnik. On je mrtav.“

„Ništa nije mrtvo, pa ni on. 'Ajde, naredi mu nešto.“

On ćuti. Najradije bi zažmurio i čekao da ovaj košmar prođe, ali strah ga je od babe.

„Naredi mu!“

„Odstupi, vojniče.“ govori tiho, a Darko se istog trenutka povlači u ćošak.

Do rata je verovao samo u službu. Posle rata, nije sumnjao u postojanje više sile, ali ju je isključivo psovao. Ugledavši Anu, po prvi put je poželeo da joj se zahvali. Nekada davno njegova poznanica, a ako se stvari nisu promenile, i Sandrina najbolja prijateljica. Stajala je sa još dve devojke u redu ispred kioska brze hrane.

„Ana.“

Bled pogled, potom osmeh prepoznavanja.

„Ej, pa ćao.“

Pruža mu ruku, pridržavajući torbicu. Drugarice gledaju u njega sumnjičavo. Osete da joj je neprijatno.

„Kako si?“

„Dobro sam. Kako si ti?“ uzvraća joj pitanje.

„Evo, malo iz izlaska...“

„Bile ste u gradu. Lepo.“

„Ti?“

„I ja isto. Krenuo na spavanje, znaš kako je, godine su to.“

Ana se smeje i odmahuje glavom. Mučan trenutak tišine.

„Kako je Sandra, viđaš li je?“ rešen je da pokuša pa šta bude.

„Viđamo se. Dobro je.“

„Nismo se čuli dugo.“

„Znam.“

„Voleo bih da je vidim.“

Ana ćuti. Definitivno su još uvek u dobrim odnosima, može da oseti koliko bi mu ružnih stvari skresala u lice da je u tome ne sprečava  vaspitanje.

„Da li bi ti bio problem, samo na trenutak?“ pokazuje joj rukom da se pomere iz reda.

Ona ga, začudo, sluša.

„Možeš li mi reći kako da je nađem? Ispao sam budala kada smo nas dvoje u pitanju. Hteo bih samo da je vidim, da se izvinim.“

„Čoveče, ne verujem da ona hoće da te vidi. Mnogo je patila. Nemaš pojma kako joj je bilo.“

„Ana, veruj mi, ne znaš ni ti kako je bilo meni.“

„Jedva se povratila. Samo ćeš napraviti štetu.“

„Neću. Hajde, Ana, znaš koliko sam je voleo.“

Ana ćuti. Dvoumi se.

„Mogu ti dati njen broj mobilnog telefona.“ progovara najzad.

Ne trudi se da prikrije iznenađenje. Sandra je zaista odlučila da promeni način života.

„Otkud to da ona ima mobilni?“

„Svi ga imaju. Hoćeš li da zapišeš?“

„Naravno, hvala ti.“

„Nemoj da joj kažeš da sam ti ja dala. Izmisli nešto. Molim te.“

„Nema problema.“

Žurno unosi brojeve u imenik aparata, zahvaljuje se i odlazi. Imao je sreće. Sada još jedino ostaje da se nada da će hteti da mu čuje glas. Nema vremena za gubljenje, pozvaće je čim odmakne niz ulicu.

U jedno je sasvim siguran...

Oseća se bolje. Svako jutro je sve snažniji i počinje da razmišlja o napuštanju matore veštice. Dosta je očvrsnuo, pa lako podnosi gnusne obroke i teši se činjenicom da njegova agonija neće još dugo trajati. Još uvek ne zna u kom pravcu bi mogao da krene, ali je i smrt od metka bolja od zatočeništva. Samo strpljivo, i trenutak će doći.

Darko ih ne napušta. Svake noći ga vidi kako stoji u uglu, poslušan, na mestu na koje ga je sam poslao. Već se navikao na njega, ne pomišlja da mu se ponovo obrati. Njegova tamničarka ne insistira na tome. I ona kao da ga ne primećuje.

Jedno jutro je ipak drugačije.

„Bježanje možeš da zaboraviš“, kaže mu Baba

„Što?“ pita on. Nije iznenađen što zna za njegove namere, no njene stege su oslabile. Ima utisak kao da bi istog trenutka mogao da ode.

„Veliki baksuzluk je bio u onom jajetu, a ti si ga zakopao. Nećeš proći nekažnjeno zbog toga.“

„Što?“

„Ko urok postavi, njemu se i vrati. Zlo će da te snađe.“

„Kakvo zlo?“

„Smrt.“

On ćuti i gleda je. Zna da se ne šali – za svašta je sposobna, u to je mogao da se uveri. Postaje mu jasno zašto ga više ne drži tako čvrsto. Vezan je daleko ozbiljnijim silama.

„Ne boj se. Kada dođe vrijeme pustiću te ja na slobodu“, njen krezubi osmeh budi gnev u njemu.

„A, kada je to, baba?“

„Budi strpljiv. Uskoro.“

Nije bilo potrebe da se predstavlja, prepoznala mu je glas.

„Otkud ti?“ Jednostavno i iskreno pitanje, bez trunke emocija.

„Imam jaku potrebu da te vidim.“

Nekoliko sekundi tišine sa druge strane.

„I sada si toga postao svestan?“

„Oduvek sam svestan toga.“

Opet tišina. Nije hteo da je prekida.

„Ne znam šta ti je sada u glavi, ali, ako se ne varam, pružila sam ti više nego dovoljno šansi da me vidiš.“

Koliko god da je savršeno delovala, bila je i sujetna.

„Molim te, sve mogu da ti objasnim. “

„Nemoj." prekide ga.

„Molim te! Moram da te vidim. “

„Malo je kasno za objašnjenja.“

„Nikada nije kasno, Sandra.“

„Čoveče, prestala sam da osećam bilo šta!“

U ovo je poverovao.

„Ne tražim da se pomirimo, tražim da razgovaramo.“

Sandra ćuti. Može da je zamisli kako grize usnu i uvrće pramen kose oko prsta. Uvek je to radila kada je sateraju u ćošak.

„Pozovi me sutra. Sada sam umorna.“

„Slušaj, Sandra. Stvarno nije patetika, ali ja ne znam da li će me sutra biti. Tražim samo da se vidimo i da porazgovaramo.“

„Zašto te ne bi bilo? Jesi li bolestan?“

„Ne.“

„U šta si se onda upetljao?“

„Nisam se upetljao.“

„I hoćeš da se nađemo sada? U ovo doba?“

„Tako je. Dođi kod mene.“

„Kod tebe?“

„Da.“

„Ti si lud čovek.“

„Možda. Ali, ipak dođi.“

Znao je da pristaje i pre nego što je odgovorila. Tišinu sa druge strane remetilo je njeno disanje.

„U redu.“

Vratio je telefon u džep. Po prvi put nakon dugo vremena, žureći da se što pre vrati u stan, osećao se onako kako je i trebalo.

„Mirno!“

Vojnici su disciplinovani. Njih desetorica, pod punom ratnom opremom. Neka lica deluju mu poznato, ali samo Darka poznaje dobro. Svi su sišli sa kruške i postrojili se pred njim. I baba je prisutna, stoji mu iza leđa i šapuće.

„To su Drekovi, duše vojnika. Ne idu ni gore ni dole, već lutaju po ovom svijetu, zbog grijehova koje su činili.“

„Šta ja da radim sa njima?“

„Ti ćeš ih voditi u bitku.“

„Kakvu bitku?“

„Bitku za njihove duše.“

„Ne razumem.“

„Oni moraju okajati grijehe, inače će se vječno patiti. Ti ćeš im komandovati, a tvoj vojnik će vam pokazati put. Pušku ću da ti vratim. Ako sve uradiš ako treba, slobodan si otići.“

„Protiv koga se borimo?“

„Protiv onakvih kakvi su i oni za života bili.“

„Kada krećemo?“

„Sada.“

Darko vodi, oni ga prate. Posmatra im uvela lica, dok grabe po neravnom šumskom tlu. Ne oseća ništa – kao da je i sam mrtav. Oni ne govore, a ako im izda neku komandu, samo ga nemo poslušaju. Jedva da  se vidi prst pred okom.

Odjednom, drveće se proređuje, a pred njima čistina. Brisan prostor. Na zemlji razapeti šatori, i helikopter. Noć je vedra, pa se razaznaje stražar, ali čini se kao da spava.

Iza njega dve barake, a kraj jedne vezani starac i dete.

Da li je moguće da će da ih uhvate nespremne?

Gleda svoju vojsku, dok razmišlja o taktici. Njegovo tamnovanje uzelo je maha, sve što je ikada naučio čini se nepotrebnim. Šta može da naudi armiji mrtvih? Gotovo da se smeje dok ispunjava svoju beznačajnu ulogu.

„Kreni!“

Oni ne trče, već lete. Jedan od krupnijih prolazi kroz usnulog vojnika i ostavlja ga da se batrga u lokvi sopstvene krvi. Vrata prve barake se otvaraju, a puške ispadaju iz ruku pred užasom sa kojim se sreću. Ipak, neprijatelj je brojniji.

Čuju se prvi pucnji, ali oni samo usporavaju njegove, bez veće štete. Kao da se zbog sećanja na metak zaustave, pa već idućeg trenutka nastave svoj pir. Njihove puške ne pucaju, one kidaju. Ne pada mu na pamet da ulazi u borbu. Lagano puzi i posmatra prizore pred sobom.

Tada prepoznaje generala Babovića, jasno ga vidi kako puca u vezanog starca koji pokušava da se oslobodi stega, i uzima dete za taoca. Polugolo, tanko kao skelet, ono vrišti pred prizorom koji vidi. Dve utvare pokušavaju da dograbe njegovog otmičara, ali ustuknu svaki put kada mu on prisloni cev uz krhko telo.

Vazduh se kida od buke, dok helikopter odnosi onoga po čiji život su došli. Opijen trijumfom, on puca u nejako stvorenje i pušta ga da padne pred utvarnu masu koja urliče od besa.

Umesto spokoja, dovršavaju ono što su započeli, sa preostalim, živim vojnicima.

„Uđi.“

Sandra ga gleda nekoliko trenutaka, pa prelazi prag. Godine nisu ostavile traga na njoj, i  dalje izgleda kao devojčica. Nije joj prijatno što zaključava vrata, ali pravi se da je sve u redu.

„Evo me“, okreće se prema njemu i gleda ga u oči. Na trenutak pomišlja da pokuša da je poljubi, i pita se da li to ona očekuje.

„Hvala ti što si došla“, ozbiljno to misli.

Ona odmahuje glavom. Nudi joj da sedne, i gleda je dok se spušta u fotelju.

„Idem da nam donesem piće.“

„Donesi flašu.“

„Misliš li da će nam toliko trebati?“

„Više ništa ne mislim.“

Odlazi u kuhinju i uzima dve čašice. U jednu sipa rakiju za sebe, dok za Sandru otvara posebnu flašu. Pogled mu prelazi preko pištolja na frižideru, i on nehajno prebacuje krpu preko njega. Sve u svoje vreme.

Sandra pije naiskap, sipa opet, pa ponovo popije. Razgovara sa njom mehanički, govori ono što zna da želi da čuje i čeka da rastvor počne da deluje. Nije imao srca da je savlada svesnu, niti želje da pred njim shvati da ju je još jednom izdao. Ovako je bolje.

Konačno, ona počinje da govori usporeno, i pada u san. Ostalo je rutina. Vezuje je čvrsto, posebno vodeći računa da joj usta budu zatvorena. Fotelju okreće ka prozoru, dok mesečina obasjava granatu krošnju u kojoj sedi Darko. Ludački kez na mrtvom licu otkriva da zna čija se krv pred njim nalazi.

Žrtva je spremna.

Napušta stan pre nego što vojnik prodre u sobu. Do zore je ostalo dovoljno vremena. Sumnja da će Sandra imati toliko sreće da se ne probudi. Samo se nada da neće zateći veliki nered kada se vrati. On, svakako, neće biti taj koji će da uklanja ostatke, ali mu svejedno ne bi bilo prijatno da je takvu vidi. Pokušaće da se ne obazire i što pre ode u kuhinju.

Tamo se nalazi frižider, a na njemu pištolj prekriven krpom. U pištolju se nalazi samo jedan metak. Sada, kada sa sigurnošću zna da će loza zločinca biti izbrisana, taj metak mu može doneti mir.

Negde u daljini prasnu prednovogodišnja petarda, ali više ništa nije moglo da mu probudi sećanja. Umesto povratka u prošlost, on konačno krenu napred, pevušeći davno zaboravljeni bluz.

Priča je prvi put objavljena u zbirci kratkih proznih ostvarenja "Iznutra".