Pročitajte priču "Daca u gradu tame" Borisa Mišića.
Boris Mišić rođen je
1974. godine u Rijeci , a od 1995. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirao
na Pravnom fakultetu. Ljubitelj je fantastike, horora, krimi romana i stripova.
Saradnik je portala „SF-Serbia“. Objavljivani su mu radovi : „Crvena, plava,
žuta“ u fanzinu „Emitor“ („krimi Emitor“, br.481), „Đavolji mozaik“ u časopisu
„Znak Sagite“ br.20, „Dete Dinare“ i „Peti svet“ u e-fanzinu „Raketla“, kao i
više priča u različitim elektronskim časopisima („Afirmator“, „Libartes“,
„Helly Cherry“, „Argus Books Online Magazine“).
Daca u gradu tame
Nekoliko meseci nakon što su se smirile
stvari sa Senovitima, zadesili su me ljubavni jadi.
U razred je u oktobru iz Crne Gore stigao
novi učenik, Milo Ristević. Ah, Boginjo, kakav tip! Metar devedeset tri,
gvozdenih mišića i ramena širokih kao Dunav. Tamnog tena, orlovskog nosa, crnih
očiju i crne, uvek dobro održavane kose. Ličio je na latino tipove, a ja sam se
oduvek palila na latinose. Potpuno se razlikovao od ovdašnjih muškaraca. Ako bi
vas slučajno i pogledao, to nije bilo servilno, nego je značilo otprilike
,,bedna skvo, činim ti veliku čast što sam uopšte odvojio sekund da primetim
tvoje bedno postojanje''.
Prvu rečenicu uputio mi je u đačkoj menzi,
kada sam nespretno uspela da izlijem krompir čorbu na njegove uvek sjajne crne
cipele i skupe pantalone. U tom momentu htela sam u zemlju da propadnem od
stida. Pomislila sam da će me udariti; kada bi me zveknuo onako krupan, završila bih sigurno slomljenog nosa i zuba,
ili polomljene vilice. Nije dolazilo u obzir da u prepunoj menzi primenjujem
magiju. No on se samo nasmešio, izustio ,,Što činiš jadna?'', a onda produžio
do kupatila da se dovede u red.
,,Što činiš jadna?'' sam kasnije
milion puta prevrtala po glavi, i u mojoj mašti je ta ne baš bistra rečenica,
narasla u seksualne aluzije - skoro sam ubedila sebe da je on lud za mnom i da
je s tim što činiš… to hteo i da mi kaže.
Postepeno smo se ipak zbiližili,
zajedničko društvo, zajednički izlasci, i na moje veliko zadovoljstvo, umeo je
da sklapa i složenije rečenice. Ipak, ili nije primećivao signale koje sam mu
slala, ili je odlučio da ih ignoriše. To me je izluđivalo, ne samo emotivno,
već i da se ne lažemo, udaralo je na moj ego. Mene neki muškić da ignoriše?
MENE? Preko takvog izazova nisam mogla da pređem. Rešila sam da će đetić pasti,
pa kud puklo da puklo.
Ništa u životu nije jednostavno, a posebno
ne u životu tinejdžerke-veštice. Bio je tu i Darko, kao šlag na tortu.
Darko je moj dugogodišnji prijatelj, još
iz osnovne, i sušta suprotnost đetiću. Plavušan, lepih crta lica, visok ali
mršav, inteligentan, osećajan i pažljiv. Družili smo se non stop, zajedno
izlazili, zajedno učili. Bio je potajno zaljubljen u mene, i ako je to vešto
krio, ipak sam primetila. Nismo nikad prešli tu granicu (i ako je bilo
slučajnih dodira, pipkanja, grljenja i sl.), poštovali smo ono neizgovoreno
između nas. Taj hod po tankoj žici davao je tom druženju jako uzbudljiv ton.
Trebalo je da predvidim da će doći do
sranja. Darko i Milo se nisu podnosili, i nisu to sakrivali od ostalih. Milo
je Darka smatrao ispraznim filozofom i papučićem, a Darko njega gomilom
mišića bez grama mozga. Ceo taj dan pre - sada već čuvene - žurke krenuo mi je
naopako. Neka baba me smarala i naterala da dođem u Futog, ubeđena da joj unuku
zaposeda karpatski demon. Čim sam stigla, znala sam da je to notorna glupost.
Mala je imala samo krvavu stolicu i zapišan krevet. Da je karpatski demon
uistinu tu boravio, creva bi joj bila po zidu, a srce okačeno na luster.
Karpatski demoni su stvorenja Senovitih, specijalizovani za mučenje, i u
celom svetu nije bilo više od nekoliko primeraka, mada su legende o njima
tvrdile da ih ima na hiljade. Ovde su najverovatnije na delu bili močvarni
demoni, a oni nikada ne prave veći belaj - obično se pomokre žrtvi u krevet, i
malo je izlude šapućući joj u glavi. Bilo je, međutim, još i gore jer je baba dovela nekog popa, koji me je sumnjičavo gledao. Čuo
je za mene (nisu naravno znali da sam član Saveta, ali pročulo se da lečim...
raznim metodama). Malo sam ušla u glavu popi, da vidim ima li kakvih
prljavština, voli li da dira devojčice i dečake, il' prevrće eventualno
kumu po podu. Bah, ništa, samo molitve i crkvene stvari. Nagnula sam se
izazovno prema maloj, tako da je popa lepo mogao da mi vidi grudi i bradavice.
Okrenuo je glavu s gađenjem. Namrštila sam se - šta je ovo, neki bespolan tip?
Ne volim kad muškarci okreću glavu od mojih draži, pa makar bili i dosadni
popovi.
Očistila sam krevet, bacila manje čini
koje su oterale močvarce, i praćena sumnjičavim popinim pogledom, koji je
mrmljao sebi u bradu o veštici i Sotoni, požurila na žurku.
Znala sam da će Milo biti na žurci, pošto
je dosta ženskog sveta najavilo dolazak. Obukla sam se opasno - izazovan
dekolte, minić koji ne može biti kraći, visoke crvene štikle - znam da nema
muškog stvora koji ne počne da slini kada mi vidi noge (dobro, ako ne računam
onog popa).
Đetić se raskravio kada sam odigrala jedan
vruć ples, oči nije mogao da odvoji od moje guze i nogu. Videla sam
mu po faci da je puko - moj si tico junačka. Već sledećeg trena smo se strasno
ljubili, a ruke su mu šarale po mojim leđima i guzi, tu na očigled svih. Ne
znam šta mi se desilo, nikada pre se nisam tako raspomamila. Mahinalno sam se
okrenula ka vratima - i ugledala Darka, lica skamenjenog od šoka.
Bol koju sam videla na njegovom licu,
duboka povređenost koja je govorila da je neko koga voli uprljan i ponižen,
ugasila je moju pomamu, šapnuh razočaranom đetiću da me pričeka, i pođoh za
Darkom.
Zatekla sam ga kako leži na kauču i bulji
u zid. Bledo me je gledao.
,,De si bre'', pokušala sam da zvučim
veselo. Sela sam do njega na krevet.
On me odmeri pogledom. ,,Opasno si se
namontirala'', reče.
,,A, to. Pa da'', nisam uspela da smislim
ništa pametnije. Bio je ljut, jako ljut, ali nije mogao da otrgne pogled sa
mojih glatkih, snažnih butina i punih, lepo zaobljenih listova. Negde sam
zabeležila tu činjenicu koja nije da mi nije godila.
,,Vidi...'', počeh. ,,Znam da ga ne voliš,
ali on uopšte nije loš dečko.''
Pogledao me je kao da sam izjavila da je
Fruška Gora viša od Himalaja.
,,Nije loš?'' reče. ,,Promenio je deset
riba za tri meseca. Poslednja je bila tvoja drugarica Tijana. Ako nisi
zaboravila, prekinula je s njim kada je saznala da je vara sa njenom rođenom
sestrom.''
Nikada nisam bila naročito vešta u
dijalozima. Ali ono što sam tada lupila, to je stvarno bilo za rubriku
„verovali ili ne“.
,,Zgodan je ko đavo. Svi smo mi ljudi,
znaš. Imamo potrebe.''
Lice mu je pozelenelo, da, bukvalno
pozelenelo od besa i šoka.
,,Potrebe? Imaš potrebe? Pa
si našla onog kromanjonca da ti ih ispuni?'', reče.
,,Slušaj Darko'', sada su mi
već munje sevale iz očiju. ,,Pazi šta pričaš. Nisi mi tata, dečko, a ni anđeo
čuvar. Gledaj svoja posla.''
,,Ja razumem da imaš potrebe'' ,
cinično je dodao. ,,Ali zar s onim... onim...?''
Tu je krenulo po zlu. Imam poganu i
naprasitu narav, i kada mi se jednom odveže jezik, nema stajanja.
,,Znaš šta'', rekoh. ,,On je barem
muškarac. Za razliku od...''
,,Od mene?'', gotovo je viknuo. ,,Dovrši
slobodno, ne ustručavaj se.''
,,Da, za razliku od tebe'', sipala sam
svoj otrov dalje. ,,,On mi ne ugađa, oćeš Daco ovo, oćeš Daco ono. Nije
papučić, već muškarac.''
,,Tako znači'', videla sam mu bes u očima.
,,Tako me ti vidiš? To sam za tebe? Misliš da ti ugađam zato što sam papučar?
Ugađam ti zato što te... zato što te...''
Nije dovršio. Besno je stisnuo pesnice,
okrenuo se i pošao ka vratima. Pre nego što je izašao dobacio mi je: ,,Ma baš
me briga. Kreši se sa svojim don Milom koliko hoćeš!''
Zatvorio je vrata na vreme, jer da ga je
pogodila zafrljačena štikla, nosio bi hokejašku masku na licu. Totalno sam
pošizela, otvorila vrata i dok je napuštao žurku, naglas urlala:
,,Kretenu jedan! Tupsone! Ti si mi neki
prijatelj, samo hoćeš da me kresneš kao i on! Za razliku od tebe, on makar ima
hrabrosti da to i uradi! Kresnuću se s njim, da znaš da hoću! A ti se nosi do
đavola!''
Jako mudro, je l’ da? Otprilike pred
stotinu ljudi sam obznanila svoje seksualne planove, a sutradan je naravno za
njih saznalo još deset puta više ljudi. Šta se dalje desilo, ne pamtim baš najbolje.
Kresnula sam se sa Milom, ako vas baš zanima. I nije bilo bog zna šta. Ni
poljubaca, ni maženja, samo čist fizički čin. Iscrpeo me je kao lutku, snažan
je kao bik. Sećam se da sam zaspala u jednom momentu, i da me je probudilo
peckanje. Ujed komarca? Videla sam Milovo nasmešeno lice iznad sebe i utonula
ponovo u san. Dalje mi je maglovito. Čini mi se da me je nosio na rukama,
nisam mogla da otvorim ni usta ni oči, čula sam da nekom odgovara: ,,Popila je,
ništa strašno, vozim je kući.'' Onda ponovo praznina.
Probudila sam se u mraku, u smradu buđi,
ustajale vode i podzemlja. Ispred sebe sam videla stvorenje iz noćnih mora -
karpatskog demona! Ogroma, sluzava, modrozelena stvar nalik na hobotnicu, sa
bezbroj pipaka koji su se završavali pločicama sa nizovima oštrih bodlji i
ustima prepunim zubima oštrim kao žileti. Pored demona stajao je Milo i smeškao
se. Nešto razuma mi se povratilo (mora da su mi dali neku drogu?), shvatih na
svoj užas, da sam u tmini petrovaradinskih tunela.
Došlo mi je da se ubijem od muke. Zar je
moguće da sam nasela na najgluplju zamku, da su iskoristili moju požudu i
pomamljenost, da sam postala toliko neoprezna i zaboravila sve mere opreza.
Nasankali su me kao poslednju jeftinu i laku devojku.
Smognuh snage da pljunem prema čoveku
prema kojem sam sada osećala samo gađenje.
,,Treba više da veruješ prijateljima'',
nasmeja se Milo. ,,Lepo te čovek upozoravao. Sada dosta predstave, nemamo
vremena za gubljenje. Reći ćeš mi sve. Da li si član Saveta, od kada, ko je
glavni, gde se sastajete, imena, prezimena i adrese ostalih članova. Reći ćeš
nam ko je, ili šta je entitet koji ti je pomogao da srušiš Čejen kompleks, jer
bez obzira koliko moćna, sama to ne bi mogla da uradiš. Slušam.''
,,Zašto bih ti išta rekla… Senoviti?''
ogorčeno promucah. ,,Svejedno ćeš me ubiti.''
,,Pametnica'' nasmeja se. Tog
trena sam ga mrzela od glave do pete, uključujući i njegovu zalizanu
frizuru. Eto kako mi žene brzo menjamo raspoloženja. ,,Svakako si čula za
karpatskog demona? Znaš da su njegova omiljena jela ljudski unutrašnji organi?
Imamo dovoljno veštine da te održimo u životu, sve dok ti ne dođe do mozga i
srca. Zaista želiš da te jede deo po deo? Ne, mislim da ne želiš tako užasnu
smrt. Ako budeš sarađivala, poštedeću te muka, dobićeš trenutnu i bezbolnu
smrt.''
Grozničavo sam razmišljala, um mi je
vrištao u agoniji. Droga je popuštala, ali znala sam da mi trebaju sati
da povratim snagu. U ovakvom stanju, nije bilo šanse da se suprotstavim
Senovitom i njegovom čudovištu. Ostao mi je samo jedan izbor - staza koja je
uvek otvorena za mene. Kako, ne želim o tome da govorim. Dovoljno je
mučno to što me čeka.
Na toj stazi, vreme ne teče, ili teče
drugačije.
Poštedeću vas nepotrebnih detalja. Mračna
kraljica je posmatrala svoje lepo lice i figuru u ogledalu. Boginjo, zaurlah u
sebi, odmiče li se ta ikada od kreveta, ogledala i kupatila?
Nije vreme za takve misli. Koga je moliti,
nije ga srditi.
,,Pomozi mi'' istisnuh preko usana.
,,Kako mi se to obraćaš?'', preseče me.
Super, karpatski demon se sprema da ruča moja creva, a ona zakera zbog dvorskih
formalnosti.
,,Molim te, pomozi mi'', rekoh.
,,To je već bolje.'' zvučala je
zadovoljno. ,,Ovog puta ipak neće moći. Ne bi trebalo da se uplićem u poslove
ljudskih bića. Upotrebi svoje sposobnosti. Nađi izlaz.''
,,Ne mogu!'', vrisnuh. ,,Jedva… govorim.
Drogirali su me. Moć jedva nazirem. Karpatski demon će mi rastaviti sve organe.
MOLIM TE!''
,,Ne cvili'' preseče me. ,,Ne priliči ti.
Nisi ti tako slaba kao što se predstavljaš. Inače ne bi ni mogla da dođeš ovde,
zar ne ? Pomoći ću ti, ali samo da skinem te okove kada dođe vreme za beg.
Ostalo moraš sama. Tamo dole, gde si sad… leži stvor jedne elementarne sile. Ta
sila ne voli veštačke stvari. Ne voli kada podražavaju i imitiraju njenu moć.
Upotrebi to i okreni stvari u svoju korist.''
,,Kako?'', rekoh. ,, Ništa ne razumem?
Govoriš u zagonetkama!''
Ali njena slika je izbledela. Drogirana i
slaba, nisam mogla dugo da održim vezu sa Vilindvorom. Ponovo sam se našla u
petrovaradinskim tunelima.
Karpatski demon mi je prilazio oblizujući
se, dok sam grozničavo razmišljala.
Druga elementarna sila leži ovde… njen
stvor.
Ne voli da je podražavaju.
Druga sila! Shvatila sam!
Drugi.
Antiteza Boginje, i samog Tvorca, mračni i
zlokobni entitet, suština, esencija zla. Njegove sluge i demoni, njegovi
bezbrojni stvorovi,naseljavali su ceo svet. Neki i moj grad.
Neki i mračne petrovaradinske tunele.
Probih se grozničavo kroz kanale uma
otupele od droge. Svu svoju snagu uložila sam u mentalnu projekciju; sliku
karpatskog demona poslala sam kroz tunele. Ne više od par kilometara. Za više
nisam imala snage.
Dubok, dalek, jeziv tutanj. Osmeh na licu
Senovitog izbledi. Karpatski demon stade i prestade da se oblizuje.
O, da. Drugi nije voleo da ljudi stvaraju
čudovišta.
Čudovišta su proizvod na koji je on
polagao isključivo pravo.
Gotovo u sekundi, tutanj je prerastao u
strahovit Glas snage orkana. Okovi na mojim rukama i nogama su pukli. Milovo
lice je bilo rastrgnuto u sekundi, zubi su mu poispadali, popucale su mu sve
kosti i unutrašnji organi su izleteli iz njega. Njegova krv i mozak mi
poprskaše lice. Nešto snage mi se povratilo. Istog trena dadoh se u beg. Nisam
znala kuda idem, ali nešto me je vodilo kuda treba. Izgleda da se
vilinska kraljica ipak sažalila na mene, ali sada nisam imala vremena da
razmišljam o tome.
Spasio me je bes stvorenja Drugog. Jer
da je završio sa demonom brzo kao sa Senovitim, ne bih mogla da umaknem,
čak ni uz pomoć vladarke Vilindvora. Srećom po mene, čerečio je karpatskog
demona polako - kost po kost, organ po organ. Slutila sam da će demona snaći
sudbina njegovih žrtava. Uskoro će saznati kako je to kada ti neko ruča bubrege
i creva.
Istrčala sam napolje, prljava, mokra,
umrljana krvlju, blatom, delićima mozga Senovitog. Pala sam na zemlju i
zajecala.
,,Mezimče? Živa si?'', glas Mračne
kraljice je zvučao iskreno obradovano, ali ja sam bila na rubu nervnog sloma, i
poslednje što mi je trebalo je da me neko tretira kao izgubljenog pekinezera,
koji je pronašao put do gazdaričinih vrata.
Tako sam po drugi put tog dana, pustila
svom poganom jeziku na volju.
,,Da se nosiš znaš gde'' odbrusih.
,,Kakvi maniri, ccc…'' zvučalo je kao da
se zabavlja. ,,Kako su ljudska bića nezahvalna. Spasila sam ti tu lepu glavicu,
a ti tako. Trebalo bi za kaznu da ti oderem kožu sa leđa bičem, pa bi mi
sledeća dva dana cvilela na kolenima. Ali dobro, danas si pod stresom,
progledaću ti kroz prste.''
Udahnuh glasno vazduh, i uz krajnji napor
volje se savladah da opet nešto ne lanem.
,,Uistinu sam ti zahvalna za pomoć'',
rekoh. ,,Danas, kao što vidiš, nisam baš u najboljem stanju. Molim
te idi sad. Želim da budem malo sama.''
,,U redu'', rekla je. ,,Sviđaš mi se
slatkišu mali, zaista mi se sviđaš, ali upamti - ništa nije besplatno. Ni moja
pomoć. Jednog dana ću tražiti uslugu, a ti nećeš moći da me odbiješ, jer mi
duguješ.''
Glas je utihnuo. Ostala sam sama.
Ne znam kako sam dobila snagu da trčim,
niti koliko sam dugo trčala. Ljudi su me gledali tako umrljanu i strašnu, ali
niko nije reagovao. Tako je to ovde. Ljudi su naučili da žive sa tim i da
gledaju svoja posla. Znam da sam došla do Darkovog ulaza, nalegla na zvono, i
srušila se na stepenice. Pridigla sam se krajnjim naporom volje, baš kada je on
izašao napolje.
Sav bes i ljutnja koju je osećao prema
meni, trenutno su mu nestali sa lica kada je video u kakvom sam stanju.
,,Daco?'', bio je zaprepašten. ,,Daco,
šta…? Šta ti se to dogodilo? Je li onaj skot…? Ubiću ga, majke mi!''
Tu sam se slomila. Bacila sam mu se u
zagrljaj i kroz suze jecala: ,,Ne spominji ga. Neću da mu čujem ni ime više.
Zagrli me. Samo me zagrli.''
Moj vreli dah, usne mokre od krvi i blata
na njegovom obrazu. Darkove ruke čvrsto uronjene u moju riđu kosu, oči koje
upijaju zelenilo mojih očiju.
,,Nemoj nikad više da odeš od mene''
kažem. ,, Nikad. Nikad. Budi uvek pored mene. Trebam te. Želim te.''
Sunce je zasjalo iznenada, kao u sred
leta, razvejalo jezivi eho Glasa, nestalo je Milovog lica, nestalo je karpatske
spodobe, i znala sam da je Boginja ponovo dodirnula grad. Stajali smo tako i
grlili se bez reči kao u nekom nemom filmu, i nikada se nisam osećala tako
srećnom, tako živom.
Bila sam srećna što mogu da plačem. Želela
sam da plačem. Želela sam da maštam, da sanjam, da volim, da dišem.
Želela sam da živim.
Priča "Daca u gradu tame" prvi put je objavljena u zbirci "V - fantastične priče iz ravnice".