PRIČA: Igor Ivanišević - Đed

Pročitajte priču "Đed" Igora Ivaniševića.

Igor Ivanišević je rođen 1989. godine u Kragujevcu. Student je Pravnog fakulteta. Od ranog detinjstva piše poeziju i prozu. 2012. godine sarađuje sa grupom pisaca naučne fantastike i kao produkt njihovog zajedničkog rada nastaje zbirka „V-Fantastične priče iz ravnice“, inspirisana mračnom i fantastičnom stranom Vojvodine. Poezija mu je objavljivana u „Poetskom ćošetu“ i zbirci „Račanski pesnički svitak“. Pored pisanja amaterski se bavi i fotografijom.

ĐED

Bejaše odveć davno, pre više od polovine veka, kada prvi put u moj život uđoše košmarni sni, složeni u kakvo samotno klupko ispreplitanih ganglija. Paraše se nalik mrežama i hvataše me poput nekog bespomoćnog insekta u utrobu vlastitih strahova. Godinama pokušavah da nađem svećom obasjan put u sopstvenoj nesvesti, ali svaka niša unutar uma bejaše previše teskobna i užasavajuće uzana da bih uspevao iz nje umaći. I sada mislim da ne bih sasvim valjano mogao da odgonetnem turobne slike mladih dana, što mi se i dan danas (kad je već kasno da ih složim) kao kakve prašnjave plahte razapinju usred sećanja obloženih ranama.

Starac sam – previše umoran i nepokretan da bih se usuđivao boriti sa godinama i nagomilavanim bremenima, ali ne tako davno postojah mlad, ispunjen dečačkim nadanjima i životnim željama. No, čak i tada, u dalekim, naizgled blistavim predelima, kada buka toliko nalikovaše sadašnjoj tišini, klupko se nije dalo odmotati i pokazati sadržaj užasavajuće unutrašnjosti.

Teskobno mi beše razlučiti stvarnost od usnulih košmara, jer sve što se dešavalo postojaše tako stvarno i iskričavo da bi nemogućno bilo odvojiti demonsku laž od vlastite istine. Običavali su da me gurnu u zapećak i nahrane naučenim stvarnostima, no i tada se nešto u meni, dok bih ležao u krevetu ispod vlastitog pokrova, komešalo, nije dalo pokolebati i tako zdravo za gotovo prihvatiti njihove izgovorene reči.

Jednog davnog oktobra ležah sanjivo u postelji kada majka i otac uđoše u sobu i uplakano kazaše da je đed umro. Pošto videše moju iznenadnu ukočenost, praćenu nedostatkom skrušenosti i prigodne uzdrmanosti, napustiše me i pustiše da se rvem sa uzburkanim mislima. 

Maglovite su slike sa kasnijeg đedovog pogreba. Padaše kiša, praćena bacanjem grumenja zemlje i to je ono što ostaše urezano u mojim dečačkim osećajima. No, sve to previše nalikovaše na sne što sam ih noću iznova i iznova snivao, dok sam, pod vlastitim pokrovom, bezuspešno pokušavao da oživim voljeno biće.

Ne znam zašto vam ovo pišem, jer nisam siguran da li ste otvoreni da biste shvatili, ali sve što se kasnije dešavalo u mome životu nije imalo definisanu granicu između realnosti i iluzije. Čak i sa ove razdaljine, ma koliko pokušavao da odredim šta je bilo stvarno, a šta ne –nisam sposoban da to procenim.

Druge noći od đedovog pokopa majka i otac mi poželeše laku noć, te me ostaviše u sobi nakaznoj od vlažnih tapeta i posmrtnog zadaha što se prostiraše svuda po prostoriji. Dugo molećivo posmatrah tavanicu i pokušavah da se okrenem u krevetu bezuspešno, ne želeći da ga probudim škripanjem i izazovem strahove, plitko zakopane, u detinjoj svesti. Običavao sam da se bojim svoje tmine i stvari koje je mrak skupljao, ali, ma koliko da se trudih, uvek bejah poražen od strane vlastitih košmarnih slika.

Sećam se sasvim jasno onog tihog šuma što je te noći zagolicao donji deo dušeka i izmileo ispod starog, drvenog kreveta na kome je spavalo moje telo. Nemoćan da se pomerim i u bojazni da mokraćom ne nalijem uštirkanu postelju, samo ćutah mirno, pokušavajući da zaustavim i sopstveno disanje. No, šum nije prestajao da titra, polako i sigurno, nastavljaše da para ušnim školjkama, te se najposlije stopi sa daskama što su držale krevetski dušek. Tek pred zoru, kad se prvi zraci jesenjeg jutra probiše kroz slabe zastore, omađijan bukom iz mraka što se pružaše od patosa do mene, nađoh snage i izronih iz čaršava, te se spustih do izvorišta buke. Stavih ruke na daske koje zavapiše proklinjućim mukom i tek onda u magnovenju videh hrastov kovčeg sa mesinganim rukohvatima kako, poput kakvog diva, počiva ispod. Ništa ne rekoh. Ništa ne uradih. Čak mi ne bi ni muka. Jer znadoh da je đed.

Spavasmo tako noćima đed i ja u istoj ravni, u maloj tapetama oblepljenoj sobi. U krevetu ja disah ravnomerno, dok on u sanduku ispod - spokojno. I ne plaših se više. Nekako, vremenom naučih da to beše ispravno. Mrtvo ispod živog. Živo gospodariše nad mrtvim. Moji mi rekoše da tako mora biti, iako sam se plašio da pred njima pominjem đeda, svestan da moja stvarnost možda ne beše njihova,  a ne želeći da dopustim da mi je izvuku iz ruku i vrate u tu raku ispunjenu vlažnom zemljom, crvima i truljenjem.  Ako je trebalo da truli – đed je trebalo da truli među svojima.

Možda biste iz svega ovog napisanog pomislili da dedu voleh strahovito jako, ali to zaista ne bi bilo tačno. Za njegova života uvek bejah previše zgađen od đedovog izboranog lica, zadaha starenja i krezubih ustiju što su želele da me ljube. Čak i tada znadoh da starenje ne beše krojeno za mene, a ljubav – tek usputno stanje.

Jedino što poznavah detinje sigurno beše taj smrad raspadanja što noćima napredovaše kroz drvo, daske i postelju. Na izmaku svakog dana bosonogo hitah u sobu, lišen teskobe i straha, jer postah svestan đedovog tela u sanduku što počivaše ispod kreveta. U nekoliko navrata, doduše trenutnih, poželeh da otvorim poklopac i vidim mu lobanju, udahnem mirise s one strane  i nahranim utrobu. No, ne dozvolih sebi da ostvarim naum, jer ubrzo potom sve naglo nestade i klupko paučine iznova se otplete, te napravi drugi oblik i kazaše nove istine.

Po isteku devet meseci od đedove smrti, a ujedno toliko od našeg zajedničkog snivanja sa dve strane kreveta, porodično odosmo na groblje da zapalimo sveću i pomolimo se za duše umrlih. Pošto obaviše rituale pogrebne i završiše sa usiljenim plakanjem, roditelji mi rekoše da sačekam kod grobljanske kapije. Stajah tako među korovom, ne sećam se koliko dugo, posmatrajući sve te silne spomenike što se uzdizaše iz trave poput nemani, kada najednom kiša otpoče da sipa. Sve se naoblači i smrači, te se od dana iskrivi noć. Gledah u grimizne oblake koji se nastaviše skupljati na pocepanom nebu i postadoh svestan mirisa kišom natopljene zemlje i mrtvila što postojaše ispod. Osetih sve ono skriveno, odbačeno i zakopano kako iz zemlje pokušava da probije na vazduh, te se nimalo ne začudih kada videh đeda kako grobljanskom stazom tromo korača ka meni u odelu u kom smo ga pre skoro godinu dana pokopali. 

Kada se skroz približio ja opazih njegov modri ten i videh grubu kožu, smežuranu na obrazima, ali ni to me ne uplaši, već bejah zadovoljan što ga vidim kako stoji. Dozvolih mu da me zagrli i poljubi u obraze i tada, u bezbednom zagrljaju, namirisah divotnu, posmrtnu vlagu što mu je odavno obuzela telo. No, to kao da ne postojaše stvarno onoliko koliko je bio on, te ja, ispunjen srećom, rekoh mu da sačeka i otrčah do roditelja da im kažem da se đed vratio i da smo ga greškom živoga poslali na onaj svet.

Tog predvečerja, dok je kiša još pomalo rominjala, nas četvoro se vratismo kući, smejući se sopstvenoj gluposti usled koje pre nepunu godinu upokojismo živog čoveka.

Sećam se da se đed bio nemo smešio, dok je te noći ispijao tečnost koju mu je majka spremila i činilo se kao da mu bejaše neprijatno što nas je doveo u neugodnu priliku. Tada htedoh u više navrata da ga pitam kako je izgledalo biti mrtav a živ, ali nisam skupio hrabrosti za takav čin. Bojah se previše onoga što je mogao da mi kaže, te odlučih da ostanem nem.

Narednih godina, što brzinom svetlosti dođoše te prođoše, đed je običavao da sedi za stolom u niši i pije tečnost koju mu je moja majka svakodnevno služila. Jednom, pošto skupih snagu, pitah je što đeda samo poji, ali ona odmahnu glavom kazavši da našom pogreškom đed više ne može da jede čvrstu hranu, jer mu je zemlja izela organe. Posle toga ne pitah nikada ništa, ali često razmišljah o zemlji kako poput kakve krvoločne zveri proždiraše ljudske ostatke. Nikada je nakon toga više ne posmatrah kao plodno tle i ne jedoh ništa izniklo iz nje.

Nakon deset godina koje provedosmo skupa i nakon što ja napunih dvadeset i petu i odrastoh, đed nas ovoga puta opet napusti, te nanovo ode pod zemlju crnicu, a mi ga iznova krenusmo oplakivati i sa setom u glasu govorismo o „onom danu kad smo ga greškom živa zakopali, a on se, eto, posle vratio.“

U danima što dođoše potom, često se spuštah na patos želeći da opipam sanduk ispod kreveta, ali više ne beše ni đeda, ni kovčega, ni zemlje, kao ni mirisa truljenja. Majka i otac nikada kasnije ne pomenuše đeda i to kako nam se jednom vratio iz groba, a ja i sada, dok star sedim u krevetu u sopstvenoj mokraći, ponekad i dalje čujem njega kako od negde diše ili u niši ispija supu.

Vremenom đed postaše moja anatema, a sad  je odveć kasno da složim istine -  koje behu jednom prisutne. Ostaše da lebde kao kakve prašnjave, zlokobne plahte što se povremeno razapinju usred sećanja obloženim ranama.

Nova knjiga Milke Knežević Ivašković

Milka Knežević Ivašković, jedna od autorki zastupljenih u našim zbirkama, objavljuje vlastitu zbirku priča.

"Oni koji jesmo" zbirka je kratke proze i zaokruživanje dosadašnjeg autorkinog opusa.

Prikaz tematskog specijala časopisa "Omaja" (br. 10)

PEĆINA - VLADA ARSIĆ.Priča vođena rukom iskusnog autora, koji nam nenametljivo slika pejzaže mraka i strave. Silno zlo je navalilo na Srbiju. Teško i pogano vreme. Takvo vreme došlo, da živima moraju pomagati i mrtvi.

MASKA - RADOSLAV SLAVNIĆ.Teški dani i još teže noći u Srbiji pod okupacijom bugarske soldateske. Slavnić na sebi svojstven način i već prepoznatljivim i izgrađenim stilom uranja u ljudsku psihu, i tanke granice koje odvajaju poniženje i ponos, ljubav i bol, život i smrt.

PRAZNINA - IVAN ALEKSIĆ. Sve što treba je stalo u ovu kratku priču, nema suvišnog hoda.Rat, praznina, poseta groblju, prikaze, pitanje smisla postojanja i uzaludnosti ratovanja. Na kraju ostaje samo sen i uspomene.

U ROVU - MARKO TRIVUNČEVIĆ. Pisana u formi pisma vojnika iz rova, ova priča ogoljuje nam sve užase Velikog rata i njegovog dejstva na psihu ljudi. Nakon informacija o pokoljima srpskih civila, autor nam kaže: ,,Oni ne ratuju sa nama. Oni nas uništavaju.''Toliku količinu zla nemoguće je pojmiti. Izlaz je u pravdanju natprirodnim. Ali na kraju ostaje neumoljiv sud, i konačna istina-ne postoji ništa gore od čoveka.

ČISTA ZEMLJA - VLADIMIRA BECIĆ. Neobična priča koja tiho teče uz logorsku vatru, u maniru latinoameričkog magijskog realizma. Krv koja teče i obeleževa zemlju. Pamti li zemlja, i čija je ona, nakon tolike prosute krvi? Može li se i sećanje zatvoriti i zazidati? Kada će krv prestati teći?

OSMEH BABA ČUMIN - BOJAN VORKAPIĆ. Povratak ratnika u rodno selo proći će dobro...jednim delom. Duga ruka ratnog zla, doseći će ipak i do ratnikove kuće, kroz užasni i odvratni lik Čume.

MRTVI SNOVI - BORIS MIŠIĆ. Uvek je nezahvalno govoriti o svojoj priči, pa ukratko, rat sam pokušao predstaviti u formi dnevničkog zapisa austrijskog vojnika koji odsečen od svoje jedinice, luta Srbijom. Što se tiče mitoloških motiva, koristio sam u našoj tradiciji i mitologiji prilično poznata bića, tzv.nekrštenike(o istima postoji i mini strip u ovom broju).

HOMO HOMINI LUPUS EST – PAVLE ZELIĆ. Kraj rata. Pusta planina, usamljeni ljudi, očajnici, vukovi. Mešanje stvarnog i čudesnog. Zelić kao iskusan autor, sigurnom rukom vodi priču, ne dozvoljavajući nam ni za trenutak da se opustimo.

TEKOVINE NAŠIH UTVARA - SAŠA ROBNIK.Završna priča u ovom broju donosi nam zanimljiv koktel-magija, veštičje sestrinstvo, vampiri, vremenske petlje, tajne službe... i naravno, neizbežno je tu čovek od koga je sve krenulo, i grad u kome je sve počelo - Gavrilo Princip i Sarajevo.

Ovim završavam prikaz priča iz tematskog specijala časopisa folklorne fantastike Omaja, posvećenom stogodišnjici izbijanja Prvog svetskog rata, a koji je obuhvatao broj 9 i jubilarni broj 10.

Boris Mišić

Prikaz tematskog specijala časopisa "Omaja" (br. 9)

Tematski specijal o Prvom svetskom ratu, povodom stogodišnjice njegovog izbijanja, protegao se u dva broja (9 i 10) časopisa domaće folkorne fantastike Omaja, pa ću prvo početi sa prikazom devetog broja, a za koji dan i desetog. Nisam neki stručnjak za poeziju i strip, pa nek to neko drugi komentariše... nisam ni za priče, ali njih ipak više volim čitati, pa ću ukratko o njima.

OMAJA 9

Ovde ću napraviti izuzetak, i spomenuti intervju sa domaćim piscem fantastike Oliverom Jovanovićem. Čovek me kupio na samom početku svog intervjua u Omaji, jer imamo istu omiljenu knjigu iz detinjstva - Riznicu prirode (Berta Moris Parker). Zaista mislim da više nema takvih knjiga, i šteta uistinu, jer je to divna knjiga. Svima bih preporučio i njegovu zbirku sf priča ,,Grotlo'' (u izdanju Tardisa)koje sadrži neke vaistinu kvalitetne priče.

Ukratko o pričama iz ovog broja:

NA KOLENIMA - RADOSLAV SLAVNIĆ. Rašo odlično plete mračnu mrežu horora, rata, kukavičluka i onostranog. Da li ima nešto gore od stradanja vlastite porodice, i nemoći i kukavičluka da se isto spreči? Ima. Pročitajte to u ovoj priči, u kojoj nas autor vodi mračnijim stranama ljudske psihe.

MARIJA - TAJANA POTERJAHIN. Izuzetno lepim stilom dočarava snenu, zanosnu atmosferu priče o ljubavi i bolu, smrti, mešanju stvarnosti i onostranog, sveta živih i mrtvih, strašnih Omaja. Nema bega od rata. On uvek sustiže i obeleži čoveka.

ČUDNOVATA PROPAST SOLDATA FROMBALDA - NINOSLAV MITROVIĆ.I nteresantna priča o ratu, ispričana iz ugla austrijskog vojnika koji dezorijentisan i ugruvan od udara granate, zaluta na frontu, dolazi do raskršća...a onda sledi susret sa nečastivim silama.

POVRATAK - VASILIJE SAVIĆ. Tužna priča začinjena finim humorom. Dugo očekivani povratak sina jedinca sa fronta ipak se desio. Ne onako kako su roditelji zamišljali, jer on više ne pripada svetu živih.

OMAJA - NATALIJA JAKOVLJEVIĆ. Još jedna priča sa motivom Omaje, i svojevrsnim izmeštanjem stvarnosti usled krvavog ratnog sukoba. Neiskusni vojnik suočiće se sa bićem koga ne može pobediti.

O ONOSTRANOM - TAMARA LUJAK. Setna, emotivna, bajkovita priča, priča o odrastanju i shvatanju pojmova života i smrti. Rat i onostrano samo su podloga za mnogo dublje nivoe ljudske duše u koje nas autorka vodi.

STVORITELJ - TIHOMIR TIKA JOVANOVIĆ. Kiša. Blato. Krv. Šta se dešava kad oživi stvorenje iz strašnih priča... kako naći spas? Šta da urade vojnici? Da ubiju zver... ili pripovedača koji je stvorio?

KO SAM JA - ZORAN M. RISTIĆ. Ovo je priča o istinskom užasu, o onom zlom i životinjskom što rat probudi u ljudima. u gradaciji užasa, visoko mesto zauzima-kanibalizam. Autor dobro dočarava tok svesti u ovoj priči.

KOD KOGA LI JE DANAS - STEVAN ČVOROVIĆ. Originalna priča, sa interesantnim preokretom. U kojoj se pominje i jedan, za prvi svetski rat ne previše važan učesnik, ali za onaj drugi itekako važan - Adolf Hitler.

TOGOLAND – MILOŠ B. TOMAŠ. Ova priča donosi nam jedno totalno drugačije okruženje za ratnu pozornicu, a to je Zapadna Afrika. Na kraju priče, potpuno neočekivano, dolazimo do - Sarajeva.

RATNA VILA - MILENA STOJANOVIĆ. Nakon afričkih tropa, selimo se u mrak i hladnoću ratne zime u Srbiji 1915.godine.Milena nam u ovoj priči nudi motiv dobro poznat u našoj folklornoj i mitološkoj tradiciji-motiv pogodbe sa natprirodnim bićem. A kad su takve pogodbe u pitanju, obično se negde u blizini motaju vile...

AMAJLIJA - ALEKSANDAR OBRADOVIĆ. Jednu običnu ženu ne zanimaju visoki ciljevi, već kako sačuvati život svom čedu usled ratnog užasa. U tu svrhu sve je dozvoljeno, pa i ono što izlazi iz okvira realnog i stvarnog.

CERSKI DVOBOJ - RELJA ANTONIĆ. Relja nam donosi pravi mitološki koktel, zmajeve, zmije čuvarkuće, Crve Severa, stražu na Drini, Crnog Boga... otadžbina se brani i na vodi, i u planini, i na nebesima...Ali ponekad, od borbe i ljudskih gluposti... i zmajevi se umore.

SIROČE - MIRA KUNDAČINA. Završna priča donosi nam setnu, emotivnu pripovest  u kojoj prepoznajemo odjeke i zvona rata. Fino i sa osećajem ispričano.

Boris Mišić

PRIČA: Relja Antonić - Turčin Brko i vila Kosana

Pročitajte priču "Turčin Brko i vila Kosana" Relje Antonića.

Relja Antonić (1 988 - 32 699) rođen je u Šapcu 17. XII 1988. u 5:15 izjutra, dok je grad bio onesposobljen mećavom. Završio je O. Š. Mileva Kosovac i Gimnaziju, upisivao ali ne i upisao filmsku režiju na FDU, upisao ali ne i nastavio grafiku i dizajn na Akademiji Umjetnosti Slobomir P Univerziteta. Trenirao je tekvondo i kendo i treniraće ponovo. Član je redakcije časopisa "Omaja" i "Emitor". Snimio je jedan kratkometražni film, ilustrovao jednu zbirku poezije, dve elektronske zbirke i jedan roman, i ilustrovaće još mnogo književnih dela. Jedan je među osnivačima i čelnicima gilde strip-autora ENSO, član i saradnik Esnafa V, i vođa je anonimnog kruga pisaca šaljivo nazvanog Trijumvirat Devetorice - za sada, Trijumvirat razmenjuje pisma i ispoveda sanjarenja. Relja amaterski planinari (bez opreme, po onižim planinama), maršira kroz ravnicu, crta i piše u slobodno vreme. Takođe, u tajnosti prevodi dela anglosaksonskih autora. Kao crtač stoji iza dva animirana spota. Objavljivan je, redom u elektronskoj zbirci novogodišnje horor-proze "Nešto diše u mojoj tortII", "HEmitoru" posvećenom stvaralaštvu H. F. Lavkrafta, u dva broja "Omaje" posvećena Velikom ratu, zborniku "Kad regent u vinu zapeva", na web-stranici "Helly Cherry" i u njihovom zborniku pod nazivom "Volim da letim", u elektronskom časopisu "Libartes", infiltrirao se u Paladinovu antologiju "HAARP i druge priče o teorijama zavere", i konačno, zastupljen je i u nastavku antologije novogodišnjeg horora po imenu "Nešto diše u mojoj tor3". Ispitan je u istraživanju "Psihologija umetnosti", učesnik mnogih konkursa, i trenutno priprema ilustracije pripovedaka dve javne ličnosti. Relja nastavlja da živi u Šapcu, na žalost ili na sreću, gde kuje planove i sanjari, odakle se iskrada i infiltrira među uticajnim ljudima, u nadi da će ga častiti pićem.

Turčin Brko i vila Kosana

Kad sam vam ja, deco, bio malac, a niko oko Cera nije ’teo ni smeo imati brkove i još se tada prag solio, neki se Cigančić i Cigančica zaputili rođacima u Zavlaku, ali odocniše jer su se usput prepirali. Mati je kćeri dala da nosi pogaču i ostalu miloštu u naprtnjači, a sinu čuturu, jer on je na bratovljevu svadbu zazivao. I reče im mati da prvo manastiru navrnu, te da se potom nikome ne javljaju dok na odredište ne stignu. I posoli im košulje i obojke, zakle ih da s manastirkog izvora umiju oči, a oni obećaše sve i tako su krenuli. Ali još na putu od Culjkovića ka Radovašnici, i pre no što se Sunce i preko podnevnog vrha prevali, momčić ogladni od one rakije koju je nosio i kojom je pomalo grlo ispirô, i veli sestri da mu da jesti. I baš je pogače hteo, i presoljenog sira. Sestra ne dade.

„Oću pogače, sve te ne jeblo, ženo nedokazana!“

„Ne može, napišam ti usta! Mati je rekla ’samo ne od pogače’, a i sirac je rekla da prištedimo, samo jabuka da uzne...“

„U dupe da turiš jabuku,“ viknuo je dečak. „Dabo’da te vila oćor’ila jabukom!“

I stade je busenjem najcrnje zemlje i najmodrije trave gađati.

Nekome je dosuđeno da ima brata pizdonju, razmišljalo je devojče. Kad mi sisa iznikne, i sve ostalo, ako se za ’vakog udam, ću se ubijem. Pošto je balavac već počô da se umara od zasipanja njene fine košuljice blatom, i pokušaja strašenja živim te mrtvim poskokom, i ulovljenim krastačom i gatalinkom, i postô na šamaru trom i na nišanu loš, sestra mu izrazbija nos.

„Usrala si mi košulju, abesa tu...“, okinuo je.

„Uše, more! Pogle’ šta s ti napravio!“

Košulja joj je bila modrozelena i govnjivo-blatnjava, al’ je njegova makar fino iskrvavljena. Da ih neko vidi, učinio bi mu se on na kakva junaka – a ona bi mu se učinila na kravu il’ krmaču. ’Bem ti ’vaki život.

Kada se bašibozluk okončô batinanjem, manastir, iz koga je mati dobila rakiju kad se najstariji brat – ovî mladoženja krstio, i česma jesu bili pred njima, al’ se nebo omodrilo. Htedoše poitati da se izmiju vodama manastirskim, makar i ne sprali blato, zeleno i krv, no utô izađe jedan mantijaš i reče: bež’ nekrsti prljava, i džabe im bi majčina zakletva.

Sad, dok su uzbrdo nabadali, razmaženko postade najedared hrabar, a curica se nekako smanji. Momčić, kuražan kô nikad, pade u blato, ali se pridiže i ćutke nastavi. Lagano se mračilo, i sećala se ona materinih upozorenja, i priče pokojnog oca o turskome groblju oko Cera – što je viđano i oko Lešnice i ukraj Trbosilja, i između Dvorišta i Volujca, čak i dole niže Tekeriša. Gde je otac nestao, i da li je odista mrtav, ne zna se – al’ mati ga je abrikovala da ni ne pominje to groblje. Beše tu i priča o vukodlaku cerskom, što ispadne mali kô šakal pred tebe al’ onda stane na zadnje noge, naraste kô medved i veli „Op, cvrc, rke-koke, grickaću vam prečnjake!“ A ne sme se zaboraviti ni nemušti zmijski car koji davi zlobnike te î ostavi nepojedene, no tek grobove raskopava i guta pokojnike, te – kada ih svari i na drugi kraj istisne – progovara jezicima ljudskim.

Uze tako ona prstohvat soli i posoli se po glavi. Htede i na njega baciti malo, al’ ovaj joj reče:

„Ne troši, bre, tol’ku so, ’usta te ’bem!“, i zaždi uzbrdo bez ikakva napora, kô da je krila uzgajio.

„Odsolio si košulju blatom, jeb’o sebe da bi jeb’o, stani...“, al ovaj ustrča, i ili zaleže, ili se saplete, il’ je negde skrenuo. Al’ kad je dotrčala gde joj se učini da je stao, i skupila se od nadiruće studi i straha, tamo ne bi nikoga.

Vrisnu sestrica, al’ ne vide ga u mraku i ne ču. Krckala je šuma, kričali zrikavci, al’ težu nogu od lasičije ne oseti.

I bolje je što bî slepa u noći opadajućeg polumeseca, jer kad leže i pokri se lišćem, rešena da ne zaplače – te poče mantrati da usni, nešto pogolemo a nečujno je prišlo, omirisalo je, i streslo se osetivši so. I kada krenu ponovo kidisati, pade strela ukraj nj, te je nastavilo ka onoj raskrsnici malo naviše.

*

„Op-cvrc, rke-kok, poždraću ti prečnjak,“ zapevala mu je uspravna svetlooka sen. Ukipio se od straha i mislio da će videti čeljust kako se širi, al’ ništa sem crne seni i žutî očiju ne razazna – a te se oči približavahu. I popiša se negdašnji junoša od straha. So je pekla ud i kožu dok se razlivala pod čakširama.

A kurjak dreknu: „U, jebem ti so i rakiju manastirku!“

I mada se prepô, ipak potera Cigančića kroz tminu, te ga je gonio do duboko u noć. Istera ga duplo dalje od Tekeriša gde je ovaj trebô da skrene ka Zavlaci, i ka jednoj zarasloj livadi, al’ ustavi se zbog nečega i arlaukô je za oproštaj. Izgubivši svu kuraž, balavac se poče moliti:

„...i za Ramazan ću da ne je’m, i Svetog Đurđa ću slavim, i za Božić ću režem Badnjak i ja ću režem pečenicu mesto što mati reže, al’ neće bit’ svinja, svinju nej’ da pipnem, i ću slavim Pashu s Avramom iz Jevremovca i s jaja ću se tucam...“

I malo se, kanda, posvetli nebo, i on vide ukraj sebe spomenik, al’ nizak, bezimen i s opadajućim polumesecom na vrhu. I što pogleda, što opipa kroz ono rastinje, a kamenje svud. Pljunu i prekrsti se, al’ možda bi bolje bilo da je klanjô, iako se u noć ne klanja. I zazva svačijeg Boga, al’ san ga je hvatao. Sećô se priče o volšebnom groblju što se ukazuje i nestaje – kažu babe: koj ga vidi, više ga nema. Drugi kažu da će putnika možda i biti, pod uslovom da mu se ne ukaže brkat Turčin. I ne znaju mu imena, pa ga slove samo sa Brko. I pretili su stari tada, deco moja, čak i među Ciganima, da će nevaljalo dete dati Brku. I sećô se toga Cigančić, dok je pokušavao ne zaspati – al’ strahovô vam je on više od kurjačine što zavija odzada, nego od tog Brka.

Al’ zaspa.

*

„Dobro jutro i pomoz’ bog!“ reče devojče kada se probudilo i ugledalo jednoga popa. Još ne svanu, tek nebo što se zarudi.

A pop se prometnu u devojku sa strelom, i viknu:

„Daj mi, Mirjana, lonče mleka!“

„Nema mleka, al’ imam sira,“ reče, preplašena gledajući u Kosanu, jedinu cersku vilu. Onu koja je grad svoj digla. Onu koja milosti nema. Onu kojoj ne smeš otpozdraviti, inače... „A i ako joj kažeš štogod, zaćuti kad ti ime pomene,“ reče mati, al’ vakat je i za to bilo.

„Mleka hoću! Mleka!“

„Nema, pišam ti se...“

I vila je letela za njom i gađala je busenjem zemlje, a devojčica je psovala život. Na raskršću je našla čuturu i pokupila je, al’ brata nigde. Pre sunca je stigla u Zavlaku, toliko ju je vila ma’nito gonila, a u Zavlaci čula, te zinula, da je nije bilo dve godine, da se teča obesio, a tetka štranjku s njega skinula pa u bunar đipila, i da sada svakog ko bunaru priđe štranjkom oko vrata hvata i u dubini davi – vodom i konopom. A rekoše i da joj je sve njene u Culjkoviću beda neka pomorila. I viknu neko „veštica“ i stadoše gađati kamenjem, a kad nesta kamenja, osuše šljive i jabuke. I udesi se tako da joj jabuka izbi oko – kô što kamen nije mogô.

Čuo sam, deco, da su je posle u šumi viđali još pet desetleća, dok je onî vuja nije našô.

*

Junoša se kući vrnô sutradan veče. Mati ga je izubecala što je okasnio, odustô i zagubio čuturu. Nije smeo da joj kaže za onog pokodlačenog stvora, al’ radovô se pomalo što mu se Brko nije ukazô. Pitô se dečko da l’ je sve umislio, ako je u manastirki bilo kakvi’ travuljina ili gljiva.

Mater je u gluvo doba zaklô, i svu joj krv posisa kô da je mleko. Bratu učini isto. I budućoj snajki isto. A kad je petô kukuriknô, raspô se ovaj u pihtije.

*

Turčin Brko je počešô svoje pašče iza uva, i obeća da će jednom vilu uloviti, te da će je obojica dobro izajcati i spreda i straga.

„Neće ona mog kucova strelom...“, rekô je.

„Jedi govna,“ odgovorio je pokodlačeni sužanj. Kivan je bio što Turčinu kuću vazda čuva, a noćas ništa ne dobi za jelo. I gazda se ražali i zakleše se oba da će bolje odsada činiti, i više lovine imati.

I pitate se, vi dečice, i pitaju se vaše učiteljice – otkud čiča sve to zna? I je l’ to još neka bajka, što ju čiča izmisli? A ja se čudim, kad već znate sve bajke, što čiču niko nije pitô otkud su mu tol’ki zubi. Op, cvrc...