PRIČA: Goran Segedinac - Major

Pročitajte priču "Major" Gorana Segedinca.

Goran Segedinac

Rođen je 1984. godine u Sarajevu. Diplomirao komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a potom se opredelio za nastavak studija na Fakultetu tehničkih nauka gde 2014. godine brani master tezu "Upotreba interneta kao način participacije u procesu urbanog planiranja".

Njegove priče iz domena horora i fantastike objavljivane su u zbirkama "Gradske priče 3 - Fantastika", “V – Zbirka fantastičnih priča iz ravnice”, fanzinu “Emitor”, elektronskoj zbirci priča “Nešto diše u mojoj torti” i časopisu na rumunskom jeziku “Europa”.

Pričom "Nedonošče" 2009. godine je osvojio prvo mesto na konkursu za horor priču u organizaciji sajta Eniaroyah.com.

Godine 2010. objavio je zbirku kratkih proznih ostvarenja "Iznutra" (Vega Media, Novi Sad).

Živi i radi u Novom Sadu.

Major

Ni bluz više nije mogao da ga prevari, da ga nakratko ubedi da postoji izbor. Magija u njemu prodirala je duboko u dušu i izvlačila na površinu poslednje ostatke dobrog - samo što to više nije bilo dovoljno. Ili je postao potpuno prazan, ili će morati da primeni drugačiju terapiju za svoju nevolju.

Ostao je samo još jedan način.

Sve do večeras se nadao da neće morati da potraži Sandru. Razlog iz kog je odlagao susret bio je praktičan koliko i sebičan: ukoliko ne uspe, neće mu preostati apsolutno ništa. Da je imao makar jednu dodatnu soluciju, samo nagoveštaj alternative koja će mu ponuditi svrhu ako omane, prekratio bi čekanje.

Srećom, tu su bili košmari.

Lekovi za smirenje nisu odavali prisustvo u organizmu, nakon popodnevnog sna iz kog se probudio drhteći. Možda je pretpraznična atmosfera imala loš uticaj na njega, možda bi postalo lakše ukoliko izdrži do februara, hiljadu možda mu se rojilo u slepoočnicama, ali je konačno doneo odluku i odustao od bekstva. Više se nije moglo.

Poludeće.

Ako već nije.

„Hoćeš li piti još nešto?“ viče šanker. Zna ga otkad dolazi u Kriglu. Uvek druga smena, gotovo uvek ista majica. Nikada ga nije pitao za ime, ali su već odavno prešli na ti.

Razmišlja o viskiju, kako bi dobro legao sa pesmom koja se trenutno vrti, međutim, suviše je skup. Voleo je da pije istu cugu, da ne meša. Njegov džep podneo bi dve ili tri čašice, a trebalo mu je mnogo više. Mnogo, mnogo više.

„Daj mi onu domaću!“

„Šljiva? Ili kruška?“

„Kruška.“

Rakija je bolja od viskija, po svemu osim po tome što nije viski. Ne ide uz bluz, a on ne ide bez bluza. Sreća da je prestao da veruje u savršene trenutke.

Sliva se niz grlo kao vatra. Stvarno je brlja. Samo jednom je pio goru od nje, u brdima pokrivenim snegom. Seća se ledenog sunca i mraza u nozdrvama, i kako se svetlost prelamala kroz flašu dok se pitao...

„Ko bre može da pije ovu pišaćku?“

„'Ajde, majore, nemojte biti na kraj srca. Dobra je, bolja nego ništa.“

Gleda u malog, pa mu prosto dođe žao. Uniforma mu velika i sav se nakrivio od težine puške na ramenu. I ostali su uglavnom deca, ali ovaj je najsitniji.

„Šta ti, dete moje, znaš o rakiji, kad ni život nisi čestito okusio?“ pita naglas i žali zbog toga. Umoran je, dosta mu je svega, pa pravi greške. Vojsci treba dizati moral, a on radi upravo suprotno.

„Ne zna ništa, kao ni mi. Al' ko nas je pitao, majore?“ progovara Dugi. Ima momčina dva metra visine, pa mu stalno zadaje brige kad se prikradaju. Juče je poginuo Branko i svi su potreseni zbog toga. Zato je i dozvolio da ostanu jedan dan u selu. Zato im je i dao da piju rakiju. Bili su dovoljno pošteni da mu je prijave, pa nije imao srca da im brani.

„Gde ste našli ovu flašu?“ pita ih.

„Treća kuća odozgo. Zadnja ostala. Ostavili nam kad su bežali, da imamo za Novu godinu!“

On gleda u Darka Bogovića i pita se od čega je napravljen. Zadaje mu najviše brige. Mladić bez emocija, čovek rata. Znao je za takve primere, ima ih na Balkanu i više nego dovoljno. Neki se jednostavno rode sa tim ubilačkim genom u sebi i samo čekaju priliku da dostignu svoj puni potencijal. Osećao je da Darko još uvek nije dao svoj maksimum, i nadao se da će ga bog uzeti k sebi pre nego što bude imao priliku to da doživi.

„Jeste li sigurni da je selo prazno?“

„Sve smo obišli majore, svaku kuću. Nema ni leševa.“

Gde mogu biti ti ljudi? Okolinu dobro poznaje, nigde nema pećine da se sakrije stotinak duša. U šumama bi se smrzli u roku od nekoliko dana. Ovo selo prazno je mnogo duže. Nigde znakova borbe, nigde traga nestalima. Biće da su odvedeni, pa pokopani negde.

Sada i to radimo, pomisli on.

Prošlog meseca razgovarao je preko sigurne veze sa Potonjcem, dobrim prijateljem i starom vojničinom. Raznela mu granata stopalo. Razmenili su svega nekoliko rečenica, ali je bitnije bilo ono što je stari ratnik prećutao. Nije se krenulo dobrim putem, nikako.

„Nemojte da se napijete, moramo da pođemo čim smrkne. Jasno?“

„Jasno!“

Napušta „Kriglu“, jer bi sigurno povratio. Ne od alkohola, već od nervoze. Uvek je imao osetljiv želudac. Rakija evocira loše uspomene. Bolje je da misli na Sandru.

Sandra rokerka. Slovo srama za svog oca, generala Marka Babovića. Seća se koliko su mu je puta drugovi opisivali dok bi dokoličarili u kasarni. Kako se oblači, kako se šminka, dupe, sise, ponašanje i sve ostalo. Divio se generalu i pomalo ga žalio zbog toga. Vojska je kao porodica, kada počne da te bije loš glas čuje se daleko. Teško je bilo kriviti ga. Najgore je kada te saplete rođeno dete.

A onda ju je upoznao sasvim slučajno i zauvek promenio svoje stavove o njoj.

Zaustavila ga je u hodniku.

„Oprostite, tražim oca. Generala Babovića.“

„Mislim da je otišao jutros za Kragujevac.“

Tužan pogled u njenim očima. Izgledala je drugačije nego u pričama drugova.
Bila je anđeo.

Kao u bunilu, započeo je razgovor, svestan samo potrebe da ostane što duže u njenom prisustvu. Srećom, nije mu branila. Videli su se i sutradan, i još mnogo puta posle toga. A onda je, jedne kišne večeri, dok su lutali gradom u potrazi za mestom koje bi ih ugostilo na još jednom piću, sudbina uredila da im se usne spoje u poljubac.

Metalni glas vraća ga u neprijatnu stvarnost ulice.

„Izvini druže, izvini... samo da te pitam nešto.“

Gleda  ispijenog narkomana. U poslednje vreme, sve ih je više.

„Jel imaš petsto dinara? Baš sam u problemu...“

Razdaljina među njima se brzo smanjuje, a on nema trunku volje da ga izbegne, pomeri se u stranu, ili zauzme gard. Najradije bi mu dao to što traži i poštedeo se muke, ali više nije bio u prilici da se odriče novca.

„Nemam ništa. Mani se.“

Kasno je. Bitanga ga već grabi za rukav i unosi mu se u lice. Petlja po džepu očigledno da bi ga zastrašio, ali nije isključeno da ima nož, ili neko drugo oružje.

„Nemoj me lagati, razumeš?“ tiho sikće. Može da oseti smrad. Pogled se sreće sa zastakljenim očima i on shvata da je mladić pod maskom bolesti koju je sam odabrao, veoma lep. Rastojanje je savršeno. Umesto odgovora čelo se sreće sa licem razbojnika i kost puca. Siguran je u to, taj zvuk dovoljno je samo jednom čuti da bi se zauvek pamtio. Nikada neće zaboraviti kako ulazi u ono što je preostalo od kuće i...

Zatiče užas.

Naselja nije bilo na mapi.

Odakle god da su došli, dobro su se zabarikadirali i raspalili po njima. Ne može da prebroji stradale, zna da samo jurišaju i brišu sve pred sobom. Kada konačno probiju odbranu, zatiču svega tri kuće, verovatno nekakvo vikend naselje u srećnim vremenima, a sada poslednje uporište pred neminovni poraz. Čuje svoje kako se dozivaju, nešto je eksplodiralo, ali nema vremena da razmišlja o tome. U jednoj od kuća može biti snajper, a klinci nisu obučeni za takve situacije. Naređuje im da pregledaju bunker, dok on izvidi.

Prva je čista. Samo zalihe hrane koje će im dobro doći. Dva dana ni zalogaj nisu okusili, i voda je na izmaku. Pogrešio je određujući smer, ali to ne sme da im prizna. Nema veze – čim ovde završe, pokušaće da ih vrati na pravac. Provlači se ispod tarabe i prelazi kod suseda. Prozor je otvoren, čuju se glasovi borbe i on zauzima poziciju i nišani pravo u užas kog se već dugo pribojavao.

Darku su pantalone spuštene do kolena. Puška kraj njega, pištolj u ruci. Žena je licem okrenuta ka podu dok je drži za kosu i udara. Sav je u bunilu. Lokva krvi je velika, zubi ostaju u njoj svaki put kada joj podigne glavu kako bi je opet spustio uz trijumfalan krik. Njegov životinjski pogled fiksira devojčicu, koja sklupčana kraj šporeta, očiju raširenih u užasu, gleda prizor.

„Vidi, vidi!“ urla on razdragano. „Vidi mamu pička ti materina!“

„Stani! Darko, prestani!“

„Vidi mamicu! Vidi!“

„Darko!“

On prekida zabavu i pogledi im se sreću. Trenutak je dovoljan da zna šta treba da učini. Metak promašuje čelo i pogađa ga u rame. Darko kao da nije iznenađen – na njegovom licu nema reakcije. Umesto da uzvrati njemu on ispaljuje hitac u pravcu devojčice.

„Stani!“

Ubija ga sledećim metkom, ali za malu je kasno. Ostala je u sedećem položaju, tiha kao što je i bila. Kako li je ovaj monstrum od čoveka uspeo da stigne do kuće pre njega?

„Majore...“ slomljen glas iza njegovih leđa. „Majore...“

Dugi ga gleda, a oči mu pune suza.

„Skrenuo je Dugi. Morao sam ga ubiti.“

„Majore“, vojnik plače. Gleda ga u neverici. Ovo je previše za njega, samo da ostali izdrže. Još samo malo, dok ih ne odvede na sigurno. Posle će se pobrinuti da ih vrate kućama. Videli su dovoljno rata.

„Dugi smiri se. Darko je poludeo.“

„Majore.“

„Šta je, Dugi?“

„Samo ja sam ostao.“

Napadač se onesvestio ne pustivši glasa. Krv lipti iz polomljenog nosa i sliva se niz obraze. Dobro je što nije morao još da ga udara.

Sandra, zaboga gde si?

Samo jednom su se sreli nakon što se vratio sa fronta. Samo jednom bilo je dovoljno da joj stavi do znanja da je drugačiji od onog čoveka koga je ispratila do konvoja koji će ih zauvek razdvojiti. Mnogo stvari je doneo sa sobom, a ona je stajala pred njegovim vratima, ništa manje srećna nego pre. Uz to, po svoj prilici i verna, a to je bolelo najviše od svega.

„Šta očekuješ, da cvilim od radosti?“ upitao ju je.

Tada je još uvek bio svež. Nije ni mogao da nasluti koliko će mu biti potrebna. U to vreme, još uvek je verovao da se sve stvari mogu ostaviti za sobom.

Zašto li je ubio njihovu ljubav?

Mnogo puta je postavljao sebi ovo pitanje, i nikada nije otkrio odgovor koji bi mu doneo mir. Glava puna starih duhova pretila je opasnim bolom, i on se skoro nasmeja, konačno svestan čvrstine odluke da stavi tačku na patnju.

Ove večeri on zna da mora da pronađe Sandru.

Zašto nema mobilni telefon?

Poznavao je njenu dušu, njen temperament tinejdžerke. Iako više nije u dvadesetim, nije bilo šanse da propusti petak veče. Samo je hladne glave trebalo razmisliti o mogućim mestima i sigurno će je sresti. Samo dobro razmisliti i pronaći će je.
Kada je skrenuo iza ugla, gotovo se sapleo i poljubio beton poput svog prethodnog sagovornika. Kutija sa cvećem. Starica se u prvi mah uplašila, a onda mehanički zakreštala.

„Cveće sine, evo buket za sto dinara! Još malo baba ima.“

Otkud to da prodaje u ovo doba? Nemaština je pomerala sve granice. Nije znao koliko će morati da luta, pa je buket možda bolje bilo ostaviti za neki drugi put. Njene sitne oči žmirkaju ispod marame, i dok ih gleda sa gađenjem, još jednom dozvoljava da ga preplave sećanja...

„Neću baba!“

„'Ajde, moraš, ništa nisi jeo danima. Vratiće ti se snaga.“

Ona pruža svoju krastavu ruku prema njemu. Ružna je toliko da oseća kako mu se želudac grči u pokušaju povraćanja. Više nema šta da izbaci, potpuno je prazan. Baba drži komad mesa. Juče je kuvala, u prostoriji se još uvek oseća smrad. Vezan je, ne može da se brani.

„'Ajde, zini!“

„Beži od mene, kurvetino! Ubiću te!“

Ona se cereka. Kao u filmovima strave, gleda u njena usta puna kvarnih kostiju, i pokušava da shvati sve što se dogodilo.

Dugi i on lutali su danima nakon što su pokopali poginule borce. U prvi mah su se obradovali zalihama, ali je sva hrana bila pokvarena. Konzerve i pakovanja bez oznake, puna trulih, ogavnih stvari. Sveže vode nigde, ali to ih nije toliko brinulo jer se još uvek moglo nakupiti snega.

Stvar je bila utoliko gora, što nije imao pojma gde se nalaze. Razum i sve što je tokom školovanja učio govorili su jedno, ali je realnost bila potpuno drugačija. Bili su izgubljeni.

Sve više su se umarali, pogotovo Dugi. Halucinirao je, glasovi ubijenih su ga proganjali. Voda koju su sakupljali imala je čudan ukus, kao da je zemlja bila zatrovana. Nakon beskrajno mnogo vremena, kako mu se činilo besciljnog hodanja u krug, konačno se probudio na drugačijem mestu. Njegovu bojazan da su zarobljeni i nadu da su spaseni veoma brzo smenio je užas spoznaje.

Prljava postelja za koju je bio vezan nalazila se kraj drvenog stola. Na stolu Dugi, kraj stola šporet, a za šporetom baba. Smeje se kada vidi da je budan, pa prilazi i gura mu čašu da pije. Ne može da odvoji pogled od raskomadanog vojnika. Poznaje mu šaku, tetovažu na nadlaktici, uniformu. Ona trpa komade u kazan i zadovoljno se smeje.

„Jedi, da i tebe ne ubijem.“

Kao da želi da mu dokaže ozbiljnost, lomi mu mali prst. Cirkulacija je slaba od kanopaca kojima je vezan, ali oštar bol mu se u sekundi rasplamsava čitavim telom. Oseća srce kako ludački udara i samo želi da sve prestane. Samo je jedan način. Žvaće, pa pljune. Još bola. Okreće glavu. Bol. Na kraju proguta.

„Tako, tako, lepi moj. Samo jedi.“

Ulice su prepune mladog sveta. Parovi, pojedinci, uglavnom pijani, željni dobre zabave i srećni. Ako uspe da je pronađe možda se i njemu popravi raspoloženje. Pab pred kojim se nalazi je poznat i budi daleko lepše uspomene.

„Poljubi me opet“, kaže Sandra, dok ga gleda kroz poluzatvorene kapke. On se smeje, približava joj usne, pa brzo dune u kriglu i poprska je penom.

„Marš stoko!“ smeje se i udara ga. Onda zadrži ruku na njegovoj i brzo se privuče. Ljubi je dugo. Njegova Sandra. Razmišlja o tome kako je svestan svoje sreće, i nada se da nikada neće spoznati stvari koje bi mogle da je pokvare.  

Na poznatom mestu sada stoje dva momka. Nazdravljaju. Od nje ni traga. Zagleda polumračni separe, šank stolice, viri u ženski toalet. Uplakana tinejdžerka ga ljutito gleda.

„'Alo, bre, ovo je ženski!“

„Pardon.“

Izlazi na ulicu. Mora tragati. Bilo bi lakše kada bi znao gde sada živi. Uvek se gnušala tehnologije. Ostavila je pismo u sandučetu, nakon što joj je bezbroj puta spustio slušalicu, ili je nemo posmatrao kroz špijunku na vratima, svaki put kada bi pokušala da izgladi stvari među njima. Svaki put kada bi samo pokušala da razgovara.

Ružičasti koverat, njen miris u njemu. Prsten koji pada na pod i zvuk papira koji razmotava i otkriva sadržaj.

Jaje.

Dugi je jednim delom pojeden. Ostatke melje i trpa u tegle, on joj pomaže u tome. Ima ih na desetine.

Nema snage da se suprotstavlja Babi. Ona ima potpunu kontrolu nad njim, ne zna kako, ali to oseća. Odavno ga je odvezala. Pušta ga da prošeta. Selo je mirno i netaknuto, tek poneka zavesa se pomeri, ali stanovnike ne sreće. Ne pomišlja da pobegne. Ako se udalji više nego što sme, oseti njene kandže na vratu i vraća se nazad. Onda jede, pa zaspi, ukoliko ne mora da pomaže u kuhinji.

Jaje.

Te noći ga budi i daje mu smotuljak papira. Razmotava i začuđeno gleda u nju.

„Ako ga razbiješ ode ti glava“, govori mu. „Kad izađeš odavde, idi samo pravo, dok ne dođeš do prve raskrnice. Onda ćeš znati kuda dalje. Kuću ćeš prepoznati. Uđi u avliju i zakopaj ga na pragu. Nemoj brinuti, sada tamo nema nikoga, ali domaćin će se uskoro vratiti sa svojima. Ti ćeš ove sihire za njih postaviti.“

Bez problema dolazi do cilja, baš kako je stara i rekla. Velika, očigledno, nekada bogata kuća. Prstima vadi zemlju i pažljivo zakopava. Čini mu se da i on čuje glasove kao što je nekada Dugi, ali oko njega nema ničega.

Baba je zadovoljna. Mazi ga.

„Bravo sine. Bravo, oči moje.“

Trese glavom, pomalo ljut na činjenicu da ne može da zaboravi. Sećanja su slojevita i zadiru duboko, a bio bi najsrećniji kada bi slike iz rata bile slabije. Onda bi nesmetano mogao da misli na nju. Preteško je ovako.

U Sandrinom papiru nije bilo jajeta, samo reči. Teške reči koje je toliko puta pročitao. Zadavale su  tup bol, ali nisu mogle da izmame suze.

„Ljubavi moja,

Nadam se da ćeš me udostojiti čitanja ovih redova. Ne znam šta se desilo. Mogu da shvatim rat, mogu da pokušam da zamislim užase koje on nosi sa sobom. Mogu da shvatim i to što me više ne želiš, ali ne mogu da shvatim da ne možeš da me pogledaš kao čoveka i razgovaraš sa mnom.

Čekala sam te, strpljivo i ponosno. Ljubomorno sam čuvala svaku emociju, zamišljajući  trenutak kada ćeš se vratiti u moj život. Ali, to se nije dogodio. Ne onako kako sam želela, kako je trebalo da bude.

Mogu da ti pišem kroz šta sam prolazila, o stvarima užasnim poput samog rata, koje su se dešavale ovde. Neću to učiniti, više nemam želju.

Ovo ti pišem zato što ne mogu da te napustim u tišini. Vraćam ti prsten u nadi da ćeš jednog dana imati snage da ga daš nekom drugom. To ti želim od srca, s onoliko žara sa koliko sam i sama želela da ga večno nosim na ruci.

Stan sam prodala juče. Previše toga u njemu me vezuje za tebe. U svakom kutku sam maštala o nama, čekala da pozvoniš na moja vrata, sređivala se pred naše odlaske u grad. Prepun je prošlosti. Tata je umro, to si verovatno čuo, tako da ionako prevazilazi moje potrebe. Nas, kako stvari stoje, nikda neće biti u njemu.

Novu adresu ti neću dati. Nisam ljuta. Ne želim više da se nadam.  Gotovo je.

Želim ti puno sreće u životu.

S.“

Nije ni pomišljao da je krivi zbog onoga na šta ju je naterao. Jedno vreme, dok je magija bluza delovala, tešio se da je tako najbolje za nju. Ipak, duboko u sebi znao je da će doći dan kada će morati da je pronađe.

Gde je mogla da ode?

Negde oko dva posle ponoći postao je svestan neprijatne verovatnoće neuspeha. Samo gvozdena vojnička volja terala ga je da nastavi potragu. Kafići, klubovi... već je rutinski ulazio u njih i skenirao goste. Nije ga plašila žurba, Sandru nije bilo teško uočiti. Njemu pogotovo.

Samo gledaj i pronaći ćeš, govorio je sebi. Mali je ovo grad, koncentriši se, i gledaj.

„Gledaj.“

Baba ga grabi za glavu i izvlači iz kreveta. Poslednjih dana sve teže je razdvajao san od jave i trebalo mu je duže vremena da se razbudi. Kao da je isisavala život iz njega.

„Šta da gledam?“ odgovara on uplašeno.

„Gledaj! Kroz prozor!“

Mesečina obasjava dvorište, vidi se kao na dlanu. Grobna tišina, ako se izuzmu škripavi udisaji starice i srce koje mu se u grlo popelo. U dvorištu zakržljala kruška, a u krošnji sedi Darko. Lepo ga vidi, kao po danu. Pušku stavio u krilo, pa nemo gleda u njega.

„On je mrtav,“ govori Babi. „Lično sam ga ubio.“

Ona se smeje, pa pljune među prste i mahne rukom.

„Hodi vojniče, hodi ovamo!“

Darko kao pero skače na zemlju, pa pravo prema prozoru. Samo je prošao kroz zid, i eto ga kraj kreveta. Uniforma zategnuta, kosa očešljana, oči upale u glavu, jedva da se vide.

Stao mirno, pa gleda u njega.

„To je tvoj vojnik, vidiš kako te gleda.“ kaže stara.

„Nije on više moj vojnik. On je mrtav.“

„Ništa nije mrtvo, pa ni on. 'Ajde, naredi mu nešto.“

On ćuti. Najradije bi zažmurio i čekao da ovaj košmar prođe, ali strah ga je od babe.

„Naredi mu!“

„Odstupi, vojniče.“ govori tiho, a Darko se istog trenutka povlači u ćošak.

Do rata je verovao samo u službu. Posle rata, nije sumnjao u postojanje više sile, ali ju je isključivo psovao. Ugledavši Anu, po prvi put je poželeo da joj se zahvali. Nekada davno njegova poznanica, a ako se stvari nisu promenile, i Sandrina najbolja prijateljica. Stajala je sa još dve devojke u redu ispred kioska brze hrane.

„Ana.“

Bled pogled, potom osmeh prepoznavanja.

„Ej, pa ćao.“

Pruža mu ruku, pridržavajući torbicu. Drugarice gledaju u njega sumnjičavo. Osete da joj je neprijatno.

„Kako si?“

„Dobro sam. Kako si ti?“ uzvraća joj pitanje.

„Evo, malo iz izlaska...“

„Bile ste u gradu. Lepo.“

„Ti?“

„I ja isto. Krenuo na spavanje, znaš kako je, godine su to.“

Ana se smeje i odmahuje glavom. Mučan trenutak tišine.

„Kako je Sandra, viđaš li je?“ rešen je da pokuša pa šta bude.

„Viđamo se. Dobro je.“

„Nismo se čuli dugo.“

„Znam.“

„Voleo bih da je vidim.“

Ana ćuti. Definitivno su još uvek u dobrim odnosima, može da oseti koliko bi mu ružnih stvari skresala u lice da je u tome ne sprečava  vaspitanje.

„Da li bi ti bio problem, samo na trenutak?“ pokazuje joj rukom da se pomere iz reda.

Ona ga, začudo, sluša.

„Možeš li mi reći kako da je nađem? Ispao sam budala kada smo nas dvoje u pitanju. Hteo bih samo da je vidim, da se izvinim.“

„Čoveče, ne verujem da ona hoće da te vidi. Mnogo je patila. Nemaš pojma kako joj je bilo.“

„Ana, veruj mi, ne znaš ni ti kako je bilo meni.“

„Jedva se povratila. Samo ćeš napraviti štetu.“

„Neću. Hajde, Ana, znaš koliko sam je voleo.“

Ana ćuti. Dvoumi se.

„Mogu ti dati njen broj mobilnog telefona.“ progovara najzad.

Ne trudi se da prikrije iznenađenje. Sandra je zaista odlučila da promeni način života.

„Otkud to da ona ima mobilni?“

„Svi ga imaju. Hoćeš li da zapišeš?“

„Naravno, hvala ti.“

„Nemoj da joj kažeš da sam ti ja dala. Izmisli nešto. Molim te.“

„Nema problema.“

Žurno unosi brojeve u imenik aparata, zahvaljuje se i odlazi. Imao je sreće. Sada još jedino ostaje da se nada da će hteti da mu čuje glas. Nema vremena za gubljenje, pozvaće je čim odmakne niz ulicu.

U jedno je sasvim siguran...

Oseća se bolje. Svako jutro je sve snažniji i počinje da razmišlja o napuštanju matore veštice. Dosta je očvrsnuo, pa lako podnosi gnusne obroke i teši se činjenicom da njegova agonija neće još dugo trajati. Još uvek ne zna u kom pravcu bi mogao da krene, ali je i smrt od metka bolja od zatočeništva. Samo strpljivo, i trenutak će doći.

Darko ih ne napušta. Svake noći ga vidi kako stoji u uglu, poslušan, na mestu na koje ga je sam poslao. Već se navikao na njega, ne pomišlja da mu se ponovo obrati. Njegova tamničarka ne insistira na tome. I ona kao da ga ne primećuje.

Jedno jutro je ipak drugačije.

„Bježanje možeš da zaboraviš“, kaže mu Baba

„Što?“ pita on. Nije iznenađen što zna za njegove namere, no njene stege su oslabile. Ima utisak kao da bi istog trenutka mogao da ode.

„Veliki baksuzluk je bio u onom jajetu, a ti si ga zakopao. Nećeš proći nekažnjeno zbog toga.“

„Što?“

„Ko urok postavi, njemu se i vrati. Zlo će da te snađe.“

„Kakvo zlo?“

„Smrt.“

On ćuti i gleda je. Zna da se ne šali – za svašta je sposobna, u to je mogao da se uveri. Postaje mu jasno zašto ga više ne drži tako čvrsto. Vezan je daleko ozbiljnijim silama.

„Ne boj se. Kada dođe vrijeme pustiću te ja na slobodu“, njen krezubi osmeh budi gnev u njemu.

„A, kada je to, baba?“

„Budi strpljiv. Uskoro.“

Nije bilo potrebe da se predstavlja, prepoznala mu je glas.

„Otkud ti?“ Jednostavno i iskreno pitanje, bez trunke emocija.

„Imam jaku potrebu da te vidim.“

Nekoliko sekundi tišine sa druge strane.

„I sada si toga postao svestan?“

„Oduvek sam svestan toga.“

Opet tišina. Nije hteo da je prekida.

„Ne znam šta ti je sada u glavi, ali, ako se ne varam, pružila sam ti više nego dovoljno šansi da me vidiš.“

Koliko god da je savršeno delovala, bila je i sujetna.

„Molim te, sve mogu da ti objasnim. “

„Nemoj." prekide ga.

„Molim te! Moram da te vidim. “

„Malo je kasno za objašnjenja.“

„Nikada nije kasno, Sandra.“

„Čoveče, prestala sam da osećam bilo šta!“

U ovo je poverovao.

„Ne tražim da se pomirimo, tražim da razgovaramo.“

Sandra ćuti. Može da je zamisli kako grize usnu i uvrće pramen kose oko prsta. Uvek je to radila kada je sateraju u ćošak.

„Pozovi me sutra. Sada sam umorna.“

„Slušaj, Sandra. Stvarno nije patetika, ali ja ne znam da li će me sutra biti. Tražim samo da se vidimo i da porazgovaramo.“

„Zašto te ne bi bilo? Jesi li bolestan?“

„Ne.“

„U šta si se onda upetljao?“

„Nisam se upetljao.“

„I hoćeš da se nađemo sada? U ovo doba?“

„Tako je. Dođi kod mene.“

„Kod tebe?“

„Da.“

„Ti si lud čovek.“

„Možda. Ali, ipak dođi.“

Znao je da pristaje i pre nego što je odgovorila. Tišinu sa druge strane remetilo je njeno disanje.

„U redu.“

Vratio je telefon u džep. Po prvi put nakon dugo vremena, žureći da se što pre vrati u stan, osećao se onako kako je i trebalo.

„Mirno!“

Vojnici su disciplinovani. Njih desetorica, pod punom ratnom opremom. Neka lica deluju mu poznato, ali samo Darka poznaje dobro. Svi su sišli sa kruške i postrojili se pred njim. I baba je prisutna, stoji mu iza leđa i šapuće.

„To su Drekovi, duše vojnika. Ne idu ni gore ni dole, već lutaju po ovom svijetu, zbog grijehova koje su činili.“

„Šta ja da radim sa njima?“

„Ti ćeš ih voditi u bitku.“

„Kakvu bitku?“

„Bitku za njihove duše.“

„Ne razumem.“

„Oni moraju okajati grijehe, inače će se vječno patiti. Ti ćeš im komandovati, a tvoj vojnik će vam pokazati put. Pušku ću da ti vratim. Ako sve uradiš ako treba, slobodan si otići.“

„Protiv koga se borimo?“

„Protiv onakvih kakvi su i oni za života bili.“

„Kada krećemo?“

„Sada.“

Darko vodi, oni ga prate. Posmatra im uvela lica, dok grabe po neravnom šumskom tlu. Ne oseća ništa – kao da je i sam mrtav. Oni ne govore, a ako im izda neku komandu, samo ga nemo poslušaju. Jedva da  se vidi prst pred okom.

Odjednom, drveće se proređuje, a pred njima čistina. Brisan prostor. Na zemlji razapeti šatori, i helikopter. Noć je vedra, pa se razaznaje stražar, ali čini se kao da spava.

Iza njega dve barake, a kraj jedne vezani starac i dete.

Da li je moguće da će da ih uhvate nespremne?

Gleda svoju vojsku, dok razmišlja o taktici. Njegovo tamnovanje uzelo je maha, sve što je ikada naučio čini se nepotrebnim. Šta može da naudi armiji mrtvih? Gotovo da se smeje dok ispunjava svoju beznačajnu ulogu.

„Kreni!“

Oni ne trče, već lete. Jedan od krupnijih prolazi kroz usnulog vojnika i ostavlja ga da se batrga u lokvi sopstvene krvi. Vrata prve barake se otvaraju, a puške ispadaju iz ruku pred užasom sa kojim se sreću. Ipak, neprijatelj je brojniji.

Čuju se prvi pucnji, ali oni samo usporavaju njegove, bez veće štete. Kao da se zbog sećanja na metak zaustave, pa već idućeg trenutka nastave svoj pir. Njihove puške ne pucaju, one kidaju. Ne pada mu na pamet da ulazi u borbu. Lagano puzi i posmatra prizore pred sobom.

Tada prepoznaje generala Babovića, jasno ga vidi kako puca u vezanog starca koji pokušava da se oslobodi stega, i uzima dete za taoca. Polugolo, tanko kao skelet, ono vrišti pred prizorom koji vidi. Dve utvare pokušavaju da dograbe njegovog otmičara, ali ustuknu svaki put kada mu on prisloni cev uz krhko telo.

Vazduh se kida od buke, dok helikopter odnosi onoga po čiji život su došli. Opijen trijumfom, on puca u nejako stvorenje i pušta ga da padne pred utvarnu masu koja urliče od besa.

Umesto spokoja, dovršavaju ono što su započeli, sa preostalim, živim vojnicima.

„Uđi.“

Sandra ga gleda nekoliko trenutaka, pa prelazi prag. Godine nisu ostavile traga na njoj, i  dalje izgleda kao devojčica. Nije joj prijatno što zaključava vrata, ali pravi se da je sve u redu.

„Evo me“, okreće se prema njemu i gleda ga u oči. Na trenutak pomišlja da pokuša da je poljubi, i pita se da li to ona očekuje.

„Hvala ti što si došla“, ozbiljno to misli.

Ona odmahuje glavom. Nudi joj da sedne, i gleda je dok se spušta u fotelju.

„Idem da nam donesem piće.“

„Donesi flašu.“

„Misliš li da će nam toliko trebati?“

„Više ništa ne mislim.“

Odlazi u kuhinju i uzima dve čašice. U jednu sipa rakiju za sebe, dok za Sandru otvara posebnu flašu. Pogled mu prelazi preko pištolja na frižideru, i on nehajno prebacuje krpu preko njega. Sve u svoje vreme.

Sandra pije naiskap, sipa opet, pa ponovo popije. Razgovara sa njom mehanički, govori ono što zna da želi da čuje i čeka da rastvor počne da deluje. Nije imao srca da je savlada svesnu, niti želje da pred njim shvati da ju je još jednom izdao. Ovako je bolje.

Konačno, ona počinje da govori usporeno, i pada u san. Ostalo je rutina. Vezuje je čvrsto, posebno vodeći računa da joj usta budu zatvorena. Fotelju okreće ka prozoru, dok mesečina obasjava granatu krošnju u kojoj sedi Darko. Ludački kez na mrtvom licu otkriva da zna čija se krv pred njim nalazi.

Žrtva je spremna.

Napušta stan pre nego što vojnik prodre u sobu. Do zore je ostalo dovoljno vremena. Sumnja da će Sandra imati toliko sreće da se ne probudi. Samo se nada da neće zateći veliki nered kada se vrati. On, svakako, neće biti taj koji će da uklanja ostatke, ali mu svejedno ne bi bilo prijatno da je takvu vidi. Pokušaće da se ne obazire i što pre ode u kuhinju.

Tamo se nalazi frižider, a na njemu pištolj prekriven krpom. U pištolju se nalazi samo jedan metak. Sada, kada sa sigurnošću zna da će loza zločinca biti izbrisana, taj metak mu može doneti mir.

Negde u daljini prasnu prednovogodišnja petarda, ali više ništa nije moglo da mu probudi sećanja. Umesto povratka u prošlost, on konačno krenu napred, pevušeći davno zaboravljeni bluz.

Priča je prvi put objavljena u zbirci kratkih proznih ostvarenja "Iznutra".

Nenad Pavlović o "Nešto diše u mojoj tor3"

Ovogodišnja "Torta" je ispala sasvim solidno. Iako dele istu temu, priče su veoma raznolike, svaka je jeziva na svoj unikatan način. Zbirka počinje odličnom pričom "Uljez" autorke Milke Knežević koja se bavi se univerzalnim strahovima od bolesti i smrti i postavlja kamen temeljac ostatku zbirke. O pričama veterana poput Radoslava Slavnića i Vladimire Becić ne vredi trošiti reči, to su dela već ustaljenog visokog kvaliteta i čine kičmu zbirke. Priča "Pogodba i pogača" Relje Antonića zrači iskrenom, sirovom stravom i pokazuje da je ovaj na dobrom putu da postane najbolji domaći pisac horora.  "Smrt dolazi iz podzemlja" Filipa Nikolića je najveća iznenađenje zbirke jer dolazi od autora kome je ovo prvi izlet u horor žanr a definitivno spada u bolje priče u zbirci. "Pogodba" Jelene Crnjaković je tip priče kakav sam najviše očekivao u ovoj zbirci. Iako idejno ne donosi ništa novo, savršeno pogađa temu i atmosferu zbirke. "Područje NS" je sjajan spoj "Piknika pored puta" braće Strugacki i "Priče o duhovima" Pitera Strauba kojoj bi jedino zamerio to što previše objašnjava priču koja nije toliko nerazumljiva da bi joj to bilo potrebno. "izardO" Igora Ivaniševića pak ima suprotan problem, do samog kraja je potpuno nejasno o čemu se u njoj radi, mada je sama ideja prilično dobra, iako ne potpuno originalna. "Pak" Lane Bojanić je odlična priča, koja doduše možda ne pripada ovoj zbirci, jer više evocira emocije tuge i melanholije nego strave. "Ivanov adet" Marka Trivunčevića je primer sjajne ideje upropašćene upotrebom izraza koje ne pripadaju vremenu i prostoru u kome se priča dešava. "Vreća" Nebojše Petkovića je najslabija priča u zbirci, sa dobrom, ali slabo realizovanom idejom kojoj fali još malo poliranja.

O svojoj priči mogu da dam samo svoje skromno mišljenje: ovo je verovatno najbolja priča ikad napisana, neverovatan spoj horor-ideja Lavkrafta, Kinga i Barkera isprepletan surovom društvenom kritikom... hm, kad pogledam malo bolje, ovo nimalo ne zvuči skromno, možda je bolje da kritiku svoje priče ostavim nekom drugom 

Najjači adut ove zbirke je raznolikost. Izuzetno je zabavno videti kako različiti ljudi doživljavaju horor i spajaju ga sa atmosferom praznika, šta je to što ih plaši, muči i proganja. U ovo mračno i hladno doba, "Torta" svojim unikatnim ukusom legne na stomak gladan originalnog horora ko kec na 11.    

PRIČA: Boris Mišić - Daca u gradu tame

Pročitajte priču "Daca u gradu tame" Borisa Mišića.

Boris Mišić rođen je 1974. godine u Rijeci , a od 1995. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Ljubitelj je fantastike, horora, krimi romana i stripova. Saradnik je portala „SF-Serbia“. Objavljivani su mu radovi : „Crvena, plava, žuta“ u fanzinu „Emitor“ („krimi Emitor“, br.481), „Đavolji mozaik“ u časopisu „Znak Sagite“ br.20, „Dete Dinare“ i „Peti svet“ u e-fanzinu „Raketla“, kao i više priča u različitim elektronskim časopisima („Afirmator“, „Libartes“, „Helly Cherry“, „Argus Books Online Magazine“).

Daca u gradu tame

Nekoliko meseci nakon što su se smirile stvari sa Senovitima, zadesili su me ljubavni jadi.

U razred je u oktobru iz Crne Gore stigao novi učenik, Milo Ristević. Ah, Boginjo, kakav tip! Metar devedeset tri, gvozdenih mišića i ramena širokih kao Dunav. Tamnog tena, orlovskog nosa, crnih očiju i crne, uvek dobro održavane kose. Ličio je na latino tipove, a ja sam se oduvek palila na latinose. Potpuno se razlikovao od ovdašnjih muškaraca. Ako bi vas slučajno i pogledao, to nije bilo servilno, nego je značilo otprilike ,,bedna skvo, činim ti veliku čast što sam uopšte odvojio sekund da primetim tvoje bedno postojanje''.

Prvu rečenicu uputio mi je u đačkoj menzi, kada sam nespretno uspela da izlijem krompir čorbu na njegove uvek sjajne crne cipele i skupe pantalone. U tom momentu htela sam u zemlju da propadnem od stida. Pomislila sam da će me udariti;  kada bi me zveknuo onako krupan,  završila bih sigurno slomljenog nosa i zuba, ili polomljene vilice. Nije dolazilo u obzir da u prepunoj menzi primenjujem magiju. No on se samo nasmešio, izustio ,,Što činiš jadna?'', a onda produžio do kupatila da se dovede u red.

 ,,Što činiš jadna?'' sam kasnije milion puta prevrtala po glavi, i u mojoj mašti je ta ne baš bistra rečenica, narasla u seksualne aluzije - skoro sam ubedila sebe da je on lud za mnom i da je s tim što činiš… to hteo i da mi kaže.

Postepeno smo se ipak zbiližili, zajedničko društvo, zajednički izlasci, i na moje veliko zadovoljstvo, umeo je da sklapa i složenije rečenice. Ipak, ili nije primećivao signale koje sam mu slala, ili je odlučio da ih ignoriše. To me je izluđivalo, ne samo emotivno, već i da se ne lažemo, udaralo je na moj ego. Mene neki muškić da ignoriše? MENE? Preko takvog izazova nisam mogla da pređem. Rešila sam da će đetić pasti, pa kud puklo da puklo.

Ništa u životu nije jednostavno, a posebno ne u životu tinejdžerke-veštice. Bio je tu i Darko, kao šlag na tortu.

Darko je moj dugogodišnji prijatelj, još iz osnovne, i sušta suprotnost đetiću. Plavušan, lepih crta lica, visok ali mršav, inteligentan, osećajan i pažljiv. Družili smo se non stop, zajedno izlazili, zajedno učili. Bio je potajno zaljubljen u mene, i ako je to vešto krio, ipak sam primetila. Nismo nikad prešli tu granicu (i ako je bilo slučajnih dodira, pipkanja, grljenja i sl.), poštovali smo ono neizgovoreno između nas. Taj hod po tankoj žici davao je tom druženju jako uzbudljiv ton.

Trebalo je da predvidim da će doći do sranja. Darko i Milo se nisu podnosili, i nisu to sakrivali od ostalih. Milo je Darka smatrao ispraznim filozofom i papučićem, a Darko njega gomilom mišića bez grama mozga. Ceo taj dan pre - sada već čuvene - žurke krenuo mi je naopako. Neka baba me smarala i naterala da dođem u Futog, ubeđena da joj unuku zaposeda karpatski demon. Čim sam stigla, znala sam da je to notorna glupost. Mala je imala samo krvavu stolicu i zapišan krevet. Da je karpatski demon uistinu tu boravio, creva bi joj bila po zidu, a srce okačeno na luster. Karpatski demoni su stvorenja Senovitih, specijalizovani za mučenje, i u celom svetu nije bilo više od nekoliko primeraka, mada su legende o njima tvrdile da ih ima na hiljade. Ovde su najverovatnije na delu bili močvarni demoni, a oni nikada ne prave veći belaj - obično se pomokre žrtvi u krevet, i malo je izlude šapućući joj u glavi. Bilo je, međutim, još i  gore jer je baba dovela  nekog popa, koji me je sumnjičavo gledao. Čuo je za mene (nisu naravno znali da sam član Saveta, ali pročulo se da lečim... raznim metodama). Malo sam ušla u glavu popi, da vidim ima li kakvih prljavština, voli li da dira devojčice i dečake, il' prevrće  eventualno kumu po podu. Bah, ništa, samo molitve i crkvene stvari. Nagnula sam se izazovno prema maloj, tako da je popa lepo mogao da mi vidi grudi i bradavice. Okrenuo je glavu s gađenjem. Namrštila sam se - šta je ovo, neki bespolan tip? Ne volim kad muškarci okreću glavu od mojih draži, pa makar bili i dosadni popovi.

Očistila sam krevet, bacila manje čini koje su oterale močvarce, i praćena sumnjičavim popinim pogledom, koji je mrmljao sebi u bradu o veštici i Sotoni, požurila na žurku.

Znala sam da će Milo biti na žurci, pošto je dosta ženskog sveta najavilo dolazak. Obukla sam se opasno - izazovan dekolte, minić koji ne može biti kraći, visoke crvene štikle - znam da nema muškog stvora koji ne počne da slini kada mi vidi noge (dobro, ako ne računam onog popa).

Đetić se raskravio kada sam odigrala jedan vruć ples,  oči nije mogao da odvoji od moje guze i nogu. Videla sam mu po faci da je puko - moj si tico junačka. Već sledećeg trena smo se strasno ljubili, a ruke su mu šarale po mojim leđima i guzi, tu na očigled svih. Ne znam šta mi se desilo, nikada pre se nisam tako raspomamila. Mahinalno sam se okrenula ka vratima - i ugledala Darka, lica skamenjenog od šoka.

Bol koju sam videla na njegovom licu, duboka povređenost koja je govorila da je neko koga voli uprljan i ponižen, ugasila je moju pomamu, šapnuh razočaranom đetiću da me pričeka, i pođoh za Darkom.

Zatekla sam ga kako leži na kauču i bulji u zid. Bledo me je gledao.

,,De si bre'', pokušala sam da zvučim veselo. Sela sam do njega na krevet.

On me odmeri pogledom. ,,Opasno si se namontirala'', reče.

,,A, to. Pa da'', nisam uspela da smislim ništa pametnije. Bio je ljut, jako ljut, ali nije mogao da otrgne pogled sa mojih glatkih, snažnih butina i punih, lepo zaobljenih listova. Negde sam zabeležila tu činjenicu koja nije da mi nije godila.

,,Vidi...'', počeh. ,,Znam da ga ne voliš, ali on uopšte nije loš dečko.''

Pogledao me je kao da sam izjavila da je Fruška Gora viša od Himalaja.

,,Nije loš?'' reče. ,,Promenio je deset riba za tri meseca. Poslednja je bila tvoja drugarica Tijana. Ako nisi zaboravila, prekinula je s njim kada je saznala da je vara sa njenom rođenom sestrom.''

Nikada nisam bila naročito vešta u dijalozima. Ali ono što sam tada lupila, to je stvarno bilo za rubriku „verovali ili ne“.

,,Zgodan je ko đavo. Svi smo mi ljudi, znaš. Imamo potrebe.''

Lice mu je pozelenelo, da, bukvalno pozelenelo od besa i šoka.

,,Potrebe? Imaš potrebe? Pa si našla onog kromanjonca da ti ih ispuni?'', reče.

,,Slušaj Darko'',  sada su mi već munje sevale iz očiju. ,,Pazi šta pričaš. Nisi mi tata, dečko, a ni anđeo čuvar. Gledaj svoja posla.''

,,Ja razumem da imaš potrebe'' , cinično je dodao. ,,Ali zar s onim... onim...?''

Tu je krenulo po zlu. Imam poganu i naprasitu narav, i kada mi se jednom odveže jezik, nema stajanja.

,,Znaš šta'', rekoh. ,,On je barem muškarac. Za razliku od...''

,,Od mene?'', gotovo je viknuo. ,,Dovrši slobodno, ne ustručavaj se.''

,,Da, za razliku od tebe'', sipala sam svoj otrov dalje. ,,,On mi ne ugađa, oćeš Daco ovo, oćeš Daco ono. Nije papučić, već muškarac.''

,,Tako znači'', videla sam mu bes u očima. ,,Tako me ti vidiš? To sam za tebe? Misliš da ti ugađam zato što sam papučar? Ugađam ti zato što te... zato što te...''

Nije dovršio. Besno je stisnuo pesnice, okrenuo se i pošao ka vratima. Pre nego što je izašao dobacio mi je: ,,Ma baš me briga. Kreši se sa svojim don Milom koliko hoćeš!''

Zatvorio je vrata na vreme, jer da ga je pogodila zafrljačena štikla, nosio bi hokejašku masku na licu. Totalno sam pošizela, otvorila vrata i dok je  napuštao žurku, naglas urlala:

,,Kretenu jedan! Tupsone! Ti si mi neki prijatelj, samo hoćeš da me kresneš kao i on! Za razliku od tebe, on makar ima hrabrosti da to i uradi! Kresnuću se s njim, da znaš da hoću! A ti se nosi do đavola!''

Jako mudro, je l’ da? Otprilike pred stotinu ljudi sam obznanila svoje seksualne planove, a sutradan je naravno za njih saznalo još deset puta više ljudi. Šta se dalje desilo, ne pamtim baš najbolje. Kresnula sam se sa Milom, ako vas baš zanima. I nije bilo bog zna šta. Ni poljubaca, ni maženja, samo čist fizički čin. Iscrpeo me je kao lutku, snažan je kao bik. Sećam se da sam zaspala u jednom momentu, i da me je probudilo peckanje. Ujed komarca? Videla sam Milovo nasmešeno lice iznad sebe i utonula ponovo u san. Dalje mi je  maglovito. Čini mi se da me je nosio na rukama, nisam mogla da otvorim ni usta ni oči, čula sam da nekom odgovara: ,,Popila je, ništa strašno, vozim je kući.'' Onda ponovo praznina.

Probudila sam se u mraku, u smradu buđi, ustajale vode i podzemlja. Ispred sebe sam videla stvorenje iz noćnih mora - karpatskog demona! Ogroma, sluzava, modrozelena stvar nalik na hobotnicu, sa bezbroj pipaka koji su se završavali pločicama sa nizovima oštrih bodlji i ustima prepunim zubima oštrim kao žileti. Pored demona stajao je Milo i smeškao se. Nešto razuma mi se povratilo (mora da su mi dali neku drogu?), shvatih na svoj užas, da sam u tmini petrovaradinskih tunela.

Došlo mi je da se ubijem od muke. Zar je moguće da sam nasela na najgluplju zamku, da su iskoristili moju požudu i pomamljenost, da sam postala toliko neoprezna i zaboravila sve mere opreza. Nasankali su me kao poslednju jeftinu i laku devojku.

Smognuh snage da pljunem prema čoveku prema kojem sam sada osećala samo gađenje.

,,Treba više da veruješ prijateljima'', nasmeja se Milo. ,,Lepo te čovek upozoravao. Sada dosta predstave, nemamo vremena za gubljenje. Reći ćeš mi sve. Da li si član Saveta, od kada, ko je glavni, gde se sastajete, imena, prezimena i adrese ostalih članova. Reći ćeš nam ko je, ili šta je entitet koji ti je pomogao da srušiš Čejen kompleks, jer bez obzira koliko moćna, sama to ne bi mogla da uradiš. Slušam.''

,,Zašto bih ti išta rekla… Senoviti?'' ogorčeno promucah. ,,Svejedno ćeš me ubiti.''

,,Pametnica'' nasmeja se. Tog trena sam ga mrzela od glave do pete, uključujući i njegovu zalizanu frizuru. Eto kako mi žene brzo menjamo raspoloženja. ,,Svakako si čula za karpatskog demona? Znaš da su njegova omiljena jela ljudski unutrašnji organi? Imamo dovoljno veštine da te održimo u životu, sve dok ti ne dođe do mozga i srca. Zaista želiš da te jede deo po deo? Ne, mislim da ne želiš tako užasnu smrt. Ako budeš sarađivala, poštedeću te muka, dobićeš trenutnu i bezbolnu smrt.''

Grozničavo sam razmišljala, um mi je vrištao u agoniji. Droga je  popuštala, ali znala sam da mi trebaju sati da povratim snagu. U ovakvom stanju, nije bilo šanse da se suprotstavim Senovitom i njegovom čudovištu. Ostao mi je samo jedan izbor - staza koja je uvek otvorena za mene. Kako, ne želim o tome  da govorim. Dovoljno je mučno to što me čeka.

Na toj stazi, vreme ne teče, ili teče drugačije.

Poštedeću vas nepotrebnih detalja. Mračna kraljica je posmatrala svoje lepo lice i figuru u ogledalu. Boginjo, zaurlah u sebi, odmiče li se ta ikada od kreveta, ogledala i kupatila?

Nije vreme za takve misli. Koga je moliti, nije ga srditi.

,,Pomozi mi''  istisnuh preko usana.

,,Kako mi se to obraćaš?'', preseče me. Super, karpatski demon se sprema da ruča moja creva, a ona zakera zbog dvorskih formalnosti.

,,Molim te, pomozi mi'', rekoh.

,,To je već bolje.'' zvučala je zadovoljno. ,,Ovog puta ipak neće moći. Ne bi trebalo da se uplićem u poslove ljudskih bića. Upotrebi svoje sposobnosti. Nađi izlaz.''

,,Ne mogu!'', vrisnuh. ,,Jedva… govorim. Drogirali su me. Moć jedva nazirem. Karpatski demon će mi rastaviti sve organe. MOLIM TE!''

,,Ne cvili'' preseče me. ,,Ne priliči ti. Nisi ti tako slaba kao što se predstavljaš. Inače ne bi ni mogla da dođeš ovde, zar ne ? Pomoći ću ti, ali samo da skinem te okove kada dođe vreme za beg. Ostalo moraš sama. Tamo dole, gde si sad… leži stvor jedne elementarne sile. Ta sila ne voli veštačke stvari. Ne voli kada podražavaju i imitiraju njenu moć. Upotrebi to i okreni stvari u svoju korist.''

,,Kako?'', rekoh. ,, Ništa ne razumem? Govoriš u zagonetkama!''

Ali njena slika je izbledela. Drogirana i slaba, nisam mogla dugo da održim vezu sa Vilindvorom. Ponovo sam se našla u petrovaradinskim tunelima.

Karpatski demon mi je prilazio oblizujući se, dok sam  grozničavo razmišljala.

Druga elementarna sila leži ovde… njen stvor.

Ne voli da je podražavaju.

Druga sila! Shvatila sam!

Drugi.

Antiteza Boginje, i samog Tvorca, mračni i zlokobni entitet, suština, esencija zla. Njegove sluge i demoni, njegovi bezbrojni stvorovi,naseljavali su ceo svet. Neki i moj grad.

Neki i mračne petrovaradinske tunele.

Probih se grozničavo kroz kanale uma otupele od droge. Svu svoju snagu uložila sam u mentalnu projekciju; sliku karpatskog demona poslala sam kroz tunele. Ne više od par kilometara. Za više nisam imala snage.

Dubok, dalek, jeziv tutanj. Osmeh na licu Senovitog izbledi. Karpatski demon stade i prestade da se oblizuje.

O, da. Drugi nije voleo da ljudi stvaraju čudovišta.

Čudovišta su proizvod na koji je on polagao isključivo pravo.

Gotovo u sekundi, tutanj je prerastao u strahovit Glas snage orkana. Okovi na mojim rukama i nogama su pukli. Milovo lice je bilo rastrgnuto u sekundi, zubi su mu poispadali, popucale su mu sve kosti i unutrašnji organi su izleteli iz njega. Njegova krv i mozak mi poprskaše lice. Nešto snage mi se povratilo. Istog trena dadoh se u beg. Nisam znala kuda  idem, ali nešto me je vodilo kuda treba. Izgleda da se vilinska kraljica ipak sažalila na mene, ali sada nisam imala vremena da razmišljam o tome.

Spasio me je bes stvorenja Drugog. Jer da je završio sa demonom brzo kao sa Senovitim, ne bih mogla da umaknem, čak ni uz pomoć vladarke Vilindvora. Srećom po mene, čerečio je karpatskog demona polako - kost po kost, organ po organ. Slutila sam da će demona snaći sudbina njegovih žrtava. Uskoro će saznati kako je to kada ti neko ruča bubrege i creva.

Istrčala sam napolje, prljava, mokra, umrljana krvlju, blatom, delićima mozga Senovitog. Pala sam na zemlju i zajecala.

,,Mezimče? Živa si?'', glas Mračne kraljice je zvučao iskreno obradovano, ali ja sam bila na rubu nervnog sloma, i poslednje što mi je trebalo je da me neko tretira kao izgubljenog pekinezera, koji je pronašao put do gazdaričinih vrata.

Tako sam po drugi put tog dana, pustila svom poganom jeziku na volju.

,,Da se nosiš znaš gde'' odbrusih.

,,Kakvi maniri, ccc…'' zvučalo je kao da se zabavlja. ,,Kako su ljudska bića nezahvalna. Spasila sam ti tu lepu glavicu, a ti tako. Trebalo bi za kaznu da ti oderem kožu sa leđa bičem, pa bi mi sledeća dva dana cvilela na kolenima. Ali dobro, danas si pod stresom, progledaću ti kroz prste.''

Udahnuh glasno vazduh, i uz krajnji napor volje se savladah da opet nešto ne lanem.

,,Uistinu sam ti zahvalna za pomoć'', rekoh. ,,Danas,  kao što vidiš, nisam baš u najboljem stanju. Molim te idi sad. Želim da budem malo sama.''

,,U redu'', rekla je. ,,Sviđaš mi se slatkišu mali, zaista mi se sviđaš, ali upamti - ništa nije besplatno. Ni moja pomoć. Jednog dana ću tražiti uslugu, a ti nećeš moći da me odbiješ, jer mi duguješ.''

Glas je utihnuo. Ostala sam sama.

Ne znam kako sam dobila snagu da trčim, niti koliko sam dugo trčala. Ljudi su me gledali tako umrljanu i strašnu, ali niko nije reagovao. Tako je to ovde. Ljudi su naučili da žive sa tim i da gledaju svoja posla. Znam da sam došla do Darkovog ulaza, nalegla na zvono, i srušila se na stepenice. Pridigla sam se krajnjim naporom volje, baš kada je on izašao napolje.

Sav bes i ljutnja koju je osećao prema meni, trenutno su mu nestali sa lica kada je video u kakvom sam stanju.

,,Daco?'', bio je zaprepašten. ,,Daco, šta…? Šta ti se to dogodilo? Je li onaj skot…? Ubiću ga, majke mi!''

Tu sam se slomila. Bacila sam mu se u zagrljaj i kroz suze jecala: ,,Ne spominji ga. Neću da mu čujem ni ime više. Zagrli me. Samo me zagrli.''

Moj vreli dah, usne mokre od krvi i blata na njegovom obrazu. Darkove ruke čvrsto uronjene u moju riđu kosu, oči koje upijaju zelenilo mojih očiju.

,,Nemoj nikad više da odeš od mene'' kažem. ,, Nikad. Nikad. Budi uvek pored mene. Trebam te. Želim te.''

Sunce je zasjalo iznenada, kao u sred leta, razvejalo jezivi eho Glasa, nestalo je Milovog lica, nestalo je karpatske spodobe, i znala sam da je Boginja ponovo dodirnula grad. Stajali smo tako i grlili se bez reči kao u nekom nemom filmu, i nikada se nisam osećala tako srećnom, tako živom.

Bila sam srećna što mogu da plačem. Želela sam da plačem. Želela sam da maštam, da sanjam, da volim, da dišem. 

Želela sam da živim.

Priča "Daca u gradu tame" prvi put je objavljena u zbirci "V - fantastične priče iz ravnice".

PRIČA: Vladimira Becić - Kod kose i sata

Pročitajte priču "Kod kose i sata" autorke Vladimire Becić.

Vladimira Becić, rođena u Zadru 1971. godine. Psiholog po struci, vojnik stjecajem okolnosti.

Autorica brojnih kratkih, a i onih ne tako kratkih priča i članaka, kao i dva romana: jednog objavljenog, Orsije, u izdanju Algoritma, a drugog u pripremi kod iste izdavačke kuće.

Suradnica „Grifona“, prvog fantasy časopisa u Hrvatskoj, fantasy-SF portala „Fantasy Hrvatska“, gdje joj je uža specijalnost područje židovske mitologije te portala za znanstvenu fantastiku, fantastičnu književnost i film „Inverzija.net“. Član je SFere, Društva za znanstvenu fantastiku koje djeluje na području Zagreba i Hrvatske.

U slobodno se vrijeme bavi  proučavanjem legendi i predaja Dugog Sela i okolice te zagrebačkih legendi, osobito onih vezanih za Medvedgrad i Crnu Kraljicu.

Obožava zmajeve. I Velebit. 

„Kod kose i sata“

           

Nedaleko Popova tornja, u sjenci ne tako stare crkve, nalazi se svratište „Kod kose i sata“. „Ugodno mjesto“, velim svakome tko me pita gdje boravim dok sam u Zagrebu i dodam, da ne bude zabune: „No, nije „Kosa i sat“ za svakoga.“ Da se zna. Drugačija pravila vrijede u njemu. I Svjetlost i Sjenka nemaju ista značenja kao u drugim svratištima. Naravno, ne govorim im sve to. Ali naglasim da je to posebno mjesto. Jer uistinu, tko god da zađe na Jurjevsko napušteno groblje i kroči između dva kamena s uklesanim krilatim pješčanim satovima što jašu na kosama, taj mora znati gdje je ušao.

Vlasnik je nekad bio jedan od nas i kad sam prvi put došao, onako mlad i naivan, nisam bio svjestan kolika je uvreda pitati ga kako se osjeća okružen vlastitom prošlošću. Tada još ni on ni ja nismo znali da ćemo u jednoj ne tako dalekoj budućnosti postati sličniji nego što smo tada i pretpostaviti mogli. Dugo je trebalo dok njegove oči boje dima nisu ponovno počele s milošću gledati na mene. Puno lijepih riječi, puno vidljiva truda, puno posipanja pepelom i jedna burmutica od čistih zareza koju sam donio iz Indije. Tamo ih ne koriste toliko često, već od njih rade nakit. Ali, njemu se svidjela. A ja sam bio spašen.

Osim tog početničkog gafa, sve ostalo mi savršeno odgovara. Nema buke, nema vike, nema pijanih pojedinaca. Osim stola u kutu za kojim se redovno okupljaju kartaši s viškom dobrih rečenica ili čak poglavlja, pa ih bacaju na stol pokušavajući do kraja večeri osvojiti roman, u „Kosi i satu“ nema nekog prevelikog uzbuđenja. I to mi se sviđa.

I hrana je dobra. Kako bih rekao, sukladna je zemljanom podu, začuđujuće čistom i drvenim oplatama kojima su zidovi pretvoreni u izložbu godova. Miris tamnoga piva prelijeva se preko drvenih stolova i savršeno se miješa s mirisom pečene kobasice, tako savršeno da ti ne pada na pamet naručiti nešto drugo. I cijene su prigodne. Ne preskupe, ne prejeftine.

Ipak, nije to bilo kakvo prenoćište, a niti svratište za sirotinju. „Kosa i sat“ drže do svog ugleda. Nitko tko ne može platiti jednu priču za noć nema što tražiti na Jurjevskom groblju. Bilo ih je par koji su se probali izvući na nedostatak inspiracije ili spisateljsku blokadu, ali su svejedno platili. Istina ne dragovoljno, ali to je u tom trenutku bilo manje bitno. Pravila su tu da ih se drži, a ne da ih se pokušava zaobić', svatko tko je ikada boravio kod „Kose i sata“ znao je tu staru uzrečicu s kojom su se tihi vlasnikovi pomoćnici obračunavali s neplatišama.

Većina je nas znala kako se plaća dug „Kosi i satu“. Svileni je konac visio na zidu iznad šanka i bjelasao se u svjetlosti svijeća, bacajući Sjenku na zidove svratišta. Kao podsjetnik. Stoga se rijetko događalo da konca na dan nestane s njegova počasna mjesta, da navečer svi dugovi budu plaćeni, a jutro dužnika ne dočeka.

Eto, takvo je mjesto „Kod kose i sata“. Tradicionalno, baš kako mi i odgovara, s daškom elitizma taman dostatnog da potakne pisca u meni da se osjeća razdraganim jer ga netko cijeni. Vjerujem da zato volim ovo svratište. No, kao što rekoh, ne preporučam ga svakom. Samo onima koji se mogu nositi s njegovim zahtjevima. A ti su rijetki i to me veseli, iako govoreći to zvučim poput snoba, no jače je od mene. Raduje me što sam u stanju platiti boravak u „Kosi i satu“ za onoliko dana za koliko mi duša želi. Jer moje priče nikada ne presušuju. Njihov je izvor tako dubok da iz njega izvire rijeka ponornica bogata najljepšim pričama koje pisac napisati može. I vlasnik to dobro zna. Zato sam u „Kosi i satu“ uvijek dobrodošao.

Ponekad se pojavi koji putnik-namjernik koji se prvi put obre „Kod kose i sata“. Takav me obično nađe dovoljno dobrohotnim da potraži moje društvo za stolom i dovoljno znatiželjnim da mi krene pričati svoju životnu priču, očekujući naravno, zauzvrat moju. Pisci-početnici često čine tu grešku misleći da se ideje, te zlatne niti od kojih nastaje živo tkanje pripovijetke, mogu dobiti samo tako, običnim razgovorom! Ne shvaćaju oni koliko smo mi, pisci, škrta čeljad.

Istini za volju, znam tu i tamo kome od njih, onako izgubljenih, udijeliti po koju riječ, čak i rečenicu. Imam ih i više nego dosta za sebe. Uvjet je taj da ne pitaju odakle mi. Dok ne znaju, moj se Ugovor ne odnosi na njih i veže samo mene. I s tim sam zadovoljan.

Jednom možda koji od njih otkrije gdje se kriju najbolje priče i tko ih umije najbolje ispričati. I možda baš ja budem onaj koji će mu ih prenijeti. Jer ja sam budući Talason, Ugovorom obvezan da ću svoju Sjenku predati zidarima da je izmjere i uzidaju u građevinu čijim ću duhom čuvarem postati. Moje će tijelo umrijeti četrdeset dana od mjerenja svilenim koncem, istim onakvim kakvo visi iznad šanka „Kose i sata“, a moja će Sjenka postati zaštitnikom novosagrađenog zdanja. Moje ime više neće biti Pisac. Već Talason. Kao i svi ostali Talasoni, i ja ću nastanjivati  hodnike i sobe, izbe i stepeništa, lutati tavanima i podrumima, čuvati svoj novi dom. I gledati priče koje će se poput filma odvijati preda mnom. Slušati njihove odjeke, pamtiti njihove detalje. I ako Bog da, predati ih nekom Piscu, dovoljno hrabrom i dovoljno ludom da za dobru priču proda svoju Sjenku i postane još jedan Talason. Još jedan Pisac Prodane Duše.