Pročitajte priču “U
Dubinama” Gorana Segedinca.
U
Dubinama
Dragi
moji,
Prolazi
noć, a ja još uvek uređujem adrese u liste. Hoću da se pobrinem da niko ne
ostane uskraćen za ovo poslednje delo. Ne bih imao ništa protiv da zauvek
ostane u sandučetu vaše elektronske pošte. Ipak, siguran sam da će mnogi da ga
uvrste u antologije koje će me slaviti kao samoubicu. Neka bude. Jedino što je
važno jeste istina, a ona je daleko mračnija od greha koji se spremam da
učinim.
Pitoma
Dolina je školjka u kojoj je smešteno zlo koje mi je oduzelo sve što me je
činilo čovekom. Spoznao sam ga prekasno. Sada ostaje da pokušam da okončam
patnju. Neizdrživ je život oskrnavljen ovakvim
znanjem.
Njoj
dugujem ovaj zapis. Mojoj nesrećnoj Dejani koja je skončala kao tragična
marioneta, suviše slaba da bi odolela pozivu. Moram da upozorim na užas koji
vreba i kidiše na sve što uživa privilegiju života, na način koji je u skladu
sa našim poimanjem stvarnosti.
Venčali
smo se, ima tri godine, građanski i skromno. U početku smo tako i živeli, odričući
se svega osim najosnovnijeg. Bila je izuzetna žena, puna netipičnih vrlina.
Divio sam joj se poredeći je sa ljudima koje sam poznavao, unapred svestan
rezultata koji će je postaviti visoko iznad ostatka. Srećne okolnosti htele su da uz prvu godišnjicu braka
proslavimo i prihvatanje prevoda mog romana prvenca od strane američkog
izdavača "Miscatonic books" iz Masačusetsa. Moja nova izdavačka kuća
pripadala je istoimenom univerzitetu grada Arkama, i nekoliko autorskih
primeraka uz kopiju ugovora predstavljalo je dovoljnu nagradu i podsticaj. Tek
kada sam iz čiste radoznalosti, tokom pretraživanja interneta počeo da nailazim
na pozitivne osvrte, shvatio sam da grešim. Uskoro je kao potvrda stigla ponuda
za nastavak saradnje. Avans je bio dovoljan da se unajmi kvalitetan prevodilac,
a honorar po završetku dela omogućio je da počnemo da razmišljamo o našoj prvoj
nekretnini.
Potpuno
sam se uživeo u ulogu pisca u proboju. Oboje smo podjednako uživali u tome, i
upravo to odsustvo problema učinilo je da postanem manje oprezan. Da se nisam
toliko opustio, možda bih shvatio da nešto nije u redu sa mestom koje je
odabrala. Možda bih odreagovao onako kako nikada nisam, i zabranio joj da ga
sve učestalije posećuje, pokušavajući da ostvari svoj naum. Umesto toga,
prihvatio sam ga oberučke.
Njeno
ushićenje u kombinaciji sa amaterskim fotografijama, bili su dovoljni da
pristanem na posetu Pitomoj Dolini. Varošica u podnožju Divčibara nije
predstavljala finansijski izazov. Ipak, odmah po završetku razgovora sa ocem
Miladinom, starešinom crkve koji je ujedno predstavljao i neku vrstu lokalnog
agenta za nekretnine, nisam mogao a da je ne upitam zbog čega je toliko odlučna
da se skrasimo u jednoj ispodprosečnoj sredini, kada već nismo suočeni sa
ograničenim izborom. Odgovor je srušio sve nagoveštaje ionako zanemarljivog
otpora - birali smo dom za troje.
"Slušaj,
imaćemo dovoljno novca da se vratimo u grad kada dođe vreme. Kada dete bude
dovoljno veliko da nastavi školovanje.", rekla je uz osmeh, i odmah potom
dodala ozbiljno
"Mi
nismo prosečan par. Imamo šansu. Hoću da odrasta u zdravoj sredini, dok se
trudimo da je iskoristimo"
Sa
tim sam mogao da se složim, i ubrzo je stvar bila rešena. Divio sam se njenoj
odlučnosti, i čvrstini koja me je podsticala da konstantno grabim napred.
Honorari su redovno pristizali, i ubrzo je nestalo svake sumnje da bi finansije
mogle da stvore problem.
Sve
naše snage smo usmerili u održavanje trudnoće. .
Doveo
sam je u Dolinu mesec dana nakon zaključivanja ugovora o kupovini, kada su
grubi radovi završeni, i kada je ostalo na njoj da joj da poslednji dodir i
pretvori je u dom. Bila je neverovatno posvećena zadatku, gotovo u zanosu.
Nikada neću moći da zaboravim koliko smo radosni bili kada je sve završeno. To
je jedini period života, koji mi iskreno nedostaje.
Prolazili
su dani, meseci, a mi smo redovno posećivali doktora u Beogradu. Sve je bilo u
najboljem redu, i kada nas je svega nekoliko nedelja delilo od rođenja zdravog
dečaka, u posetu je došao otac Miladin
“Čujem
da niste preneli kartone u ambulantu.”, primetio je negde usred razgovora,
onako slučajno.
“Nismo.”,
odvaratih ja. “Prenećemo, ima vremena.”
Tek
kada sam spazio njegov pogled na Dejaninom okruglom trbuhu, shvatio sam o čemu
govori.
“Porodiće
se u Beogradu.”, bilo je neprihvatljivo da uopše bude drugačije.
“Svakako,
svakako.”, digao je ruku kao da želi da se odbrani, što ga je učinilo gotovo
smešnim. “Ovde rađa onaj ko mora, nemamo uslove. Ali doktor Gavra je divan
čovek. On mi vas je spomenuo, za te kartone, ne daj bože prehlade ili gripa.”,
potom nastavi pomirljivo, ispravno tumačeći izraz moga lica “Ne valja lekove
kupovati na svoju ruku.”
“Taman
posla.”, odvratio sam, stavljajući tačku na diskusiju. U neku ruku, bilo mi je
neprijatno, jer je očigledno imao dobre namere. Ali, morala se podvući crta do
koje se moglo ići u održavanju komšijskih odnosa. Te granice su dragocene, a
naročito se lako prelaze u sredinama poput Doline. Kada se to dogodi, nema
natrag. Ipak, već u narednoj rečenici iskazala se prava priroda njegove posete.
“Ima
ta žena, ona je neka dalja sestra moje pokojne Branke. Dobra je, sirotica, živi
sa dvoje dece od dodatka i onoga što joj ja pripomognem…a ne bude tu mnogo.”,
jasno se videlo da mu je neprijatno. Konačno smo se nalazili na terenu koji mi
je odgovarao.
“Treba
li pozajmica Miladine?”, poznavao sam ljude, uvek se svodilo na isto. Gotovo da
je skočio na noge, ne želeći da bude pogrešno shvaćen
“Ne,
ne. Nikako! Hteo sam da predložim…da je platite da vam ponekad pospremi. Znam
da već imate ženu za to, ali ako pretekne…ne traži ona mnogo, a može i da
potegli…”
“Razgovaraću
sa Dejanom. Ako smatra da joj treba još par ruku, neka dođe.”, rekoh mu i istog trena se ugrizoh za jezik. Šta mi bi
da se uzjogunim, ni sada ne bih umeo da kažem. Moja žena nikada nije bila
bezrazložno tvrdoglava, ali odjednom mi je došlo da sam presečem, i donesem odluku. “Ma znate šta,
neka dođe na razgovor sutra.”, pljesnuh se po kolenu i zaključih razgovor.
Od
tog trenutka je počelo.
Tu
noć probudio nas je prasak u dvorištu. Sreća pa sam postavio snažan reflektor
pred ulazna vrata, i još dva pod kapijom, prema dvorištu, pa je moglo lako da
se osvetli i bude kao po danu. Da nije toga, verovatno bih upao. Rupa se
nalazila na nekoliko metara od starog oraha, oko tri metra u prečniku, skoro
savršeno okrugla. Nisam prišao previše
blizu, plašeći se odrona, ali sam se zabrinuo kada sam video da je na oko metar
od vrha ispunjena vodom. Ujutru sam požurio u mesnu zajednicu da potražim
nekoga ko može biti stručan. Primio me
je predsednik lično.
“Jebeš
ga, prijatelju, Dolina ti je sva od podzemnih voda. Tu kod tebe je još i dobro.
Odvešću te u atar da vidiš te jamurine. Dođu dobro za navodnjavanje.”, smejao
se, očigledno pripit.
“Šta
ću ako mi se provali pod kućom?”, upitao sam ga ne krijući strah, ali i ljutnju
zbog njegove opuštenosti.
“Ajde
bre, ne zajebavaj. Nikad se nikom nije pod otvorio pa neće ni tebi. Pusti ti tu rupu, povući će se voda, pa ćemo
da zatrpamo. Doteraću ti ja zemlju, nemaš brige.”
Vratio
sam se potišten, ali donekle umiren njegovim optimizmom. Osmeh je blistao na
Dejaninom licu, dok mi je predstavljala novu pomoćnicu. Krupna, tamnokosa žena,
protrese mi ruku takvom silinom da me je zabolelo u ramenu, i ja sa naporom
odglumeh ležernost ne skidajući pogled sa njenih vodnjikavih očiju. “Ovo je
Marija, od oca Miladina. Obavile smo razgovor i od sutra počinje da radi.”
“Drago
mi je gospodine!”, graknula je.
“Dobrodošli
Marija.”, pozdravio sam je kratko, i zbunjen požurio u kuću.
Dejana
nije želela da mi objasni zbog čega je otpustila Marijinu prethodnicu, a ja sam
odlučio da ne insistiram na tome jer sam smatrao da sam tome u velikoj meri i
sam doprineo. Sa druge strane, bilo mi je drago da je zadovoljna. Narednih
dana, to je postalo prilično očigledno – pokušavao sam da radim na rukopisu
nove knjige, i smetali su mi njihovi glasovi iza zatvorenih vrata.
Brbljale su o svemu i svačemu, ali sam
to ćutke podnosio sve dok nisam dobio upozoravajući imejl. Pošiljalac je bio
gospodin Volt Fars, moj urednik iz Masačusetsa, a predmet poruke se odnosio na
odsustvo rukopisa koji je prema dogovoru trebalo da bude objavljen kroz dva
meseca. Iste noći sam joj skrenuo pažnju na to. Shvatila me je ozbiljno.
“Nisam
razmišljala, molim te izvini.”
“U
redu je, nisi ti kriva. Treba mi par sati tišine dnevno. Svakako ne mogu ceo
dan da radim.”, smirivao sam je.
“Ne
znam, baš mi je legla kao osoba. Čuj, ona uopšte nije glupa žena.”
“Gajila
si predrasude o kućnim pomoćnicama?”, šalio sam se.
“Budi
ozbiljan. U sve se razume. Uživam dok razgovaramo.”
“To
je lepo.”, nisam umeo ništa bolje da uzvratim, srećan što ima sa kim da ubije
vreme. Ubrzo smo utonuli u san, a nakon te noći više nikada nismo razgovarali o
Mariji. Ne onako kako je trebalo.
Narednih
dana sam pisao sa neverovatnom lakoćom, zadovoljno primećujući da će se kraj
budućeg dela poklopiti sa očekivanim krajem trudnoće. Dejanu sam viđao u
prolazu, ipak ne propuštajući da povremeno proverim njeno stanje. Oslanjala se
na novostečenu prijateljicu, i ubrzo sam ubedio sebe da vreme treba da
iskoristim na najbolji mogući način, ostavljajući ih na miru u adaptiranom
potkrovlju, gde su se najčešće povlačile.
Tri
nedelje pre porođajnog termina, Dejana je umrla. Provalilo joj se među nogama.
Samo se sručila, i izdahnula dok sam je nosio prema automobilu.
Mučno
mi je da govorim o tome, čak i sada kada znam da sa tim teretom neću još dugo
morati da živim. Sve bližnje sa kojima smo bili u dobrim odnosima – odavno smo
pokopali. Nekoliko prijatelja došlo je na sahranu, i otišlo istog dana. Pamtim
samo senke kako promiču, šapućući reči umirenja.
Izdavač
me je obavestio da će čekati koliko bude potrebno. Predsednik mesne zajednice
je ničim izazvan, odmah posle sahrane organizovao zatrpavanje još uvek
neisušene jame - imajući dovoljno obzira da to izvede dok sam boravio u
Beogradu, baveći se pokojničinom dokumentacijom. Po povratku, otac Miladin se
trudio da me što češće obilazi, ležerno se najavljujući svojoj štićenici koja
je bez imalo stida našla za shodno da
izigrava domaćicu, zloupotrebljavajući moju obamrlost.
Vreme
je ipak pokazalo snagu. Prošle su suze, samosažaljenje, besmisleni monolozi i
sve što tragedije obično prati. Ostala je tuga i pismena potvrda o smrti dvoje
dragih bića, od kojih jedno nisam uspeo da upoznam. Prepustio sam se
postojanju, a besciljnost je makar na kratko donosila utehu. Otupeo, obeležio
sam tri meseca polažući cveće na zemlju još uvek neobeleženu spomenikom. Sam,
poput psa, dovukao sam se do kuće i otpustio Mariju. Bez protivljenja,
zahvalila se na svemu i otišla. Istog popodneva zadremao sam i usnio kako je
rupa ponovo otkopana, ona ulazi u nju i nestaje u mutnoj vodi.
A
kada se spustila noć, došli su oni.
Nikada
nisam ni pomislio da sanjam, strahote koje prate njihov dolazak nesumnjivo
pripadaju stvarnosti. Vazduh oteža, postane gušći, i u trenutku su mi usta
ispunjena vodom. Telo se grči u samrtnoj agoniji dok oči uzaludno pokušavaju da
pobegnu od užasa. Ali, nema smrti. Nema spasa pred onima koji uvijaju svoja
nakazna tela oko mene, poput džinovskih riba, grabeći me udovima čiji dodir
donosi ludilo. Ako sam bezumnik, to je posledica istine.
Jer,
vidim ih. Uskoro će se navršiti godina kako se to događa svake večeri. Pokušao
sam da se odselim, da promenim kuću, mesto. Gde god se zadesim, u ponoć gubim
svest i postajem njihov. Bezuspešno su me lečili, ubrzo sam se vratio tu gde je
sve i počelo, naivno verujući da bih mogao da pronađem spas.
Dan
donosi strah, noć patnju.
Otac
Miladin me je nedugo nakon mog povratka posetio, dovodeći nepoznatog gosta. Sa
mukom sam ih pustio u kuću, oporavljajući se od prethodne noći. Suzdržavao sam
se da budem uljudan kako ih ne bi uvredio – u to vreme mi je već bilo izrazito
teško da održavam normalan kontakt sa ljudima, i svim snagama sam se upirao da
to stanje promenim.
“Ovo
je naš doktor Gavra.”
Rukovao
sam se sa suvonjavim starcem, zgrožen njegovim izgledom. Delovao je slabije od
mene, čudnovato pogrbljen kao da nosi nevidljivi teret. Pramenovi retke,
zelenosmeđe kose, spuštali su se duž leve strane lica, neupotrebljeni da makar
u nekoj meri pokriju ostatak pegave lobanje. Samo su mutne oči, duboko u
dupljama, odavale utisak da u njemu još uvek kuca život. Seli smo, nakon što su
odbili bilo kakvo posluženje.
“Miladin
mi je detaljno opisao vaše stanje.”, saopštio mi je doktor iznenađujuće
prijatnim tonom, potpuno neskladnim sa njegovim izgledom.
“Svi
znaju da sam skrenuo. Dijagnoze su razne, rešenja nema.”, nisam gajio nadu da
bi gosti mogli da mi pomognu.
“Rešenje
je potrebno kada postoji problem.”, Gavra me pogleda značajno. “Ponekad ljudi
pate, jer ne umeju da prepoznaju ono što imaju.”, Miladin klimnu glavom na
njegove reči.
“Ne
razumem vas.”
“Pogledajte
ovako.”, umeša se sveštenik. “Pitoma Dolina je specifična sredina, pa se vašem
problemu mora pristupiti sa jednom vrstom predznanja kakvo ne postoji u
Beogradu. Doktor neće zameriti ako pokušam da stvar pojasnim sa stanovišta
religije - viša sila se retko otkrije, a
može se manifestovati na različite načine. Da pojasnim…”
“Ovo
je za vas viša sila?”, razdraženo ga prekinuh, pomalo besan zbog toga što
nijednom nije spomenuo Mariju, i njeno otpuštanje. “Koji tačno deo, kada mi
umire trudna žena, ili kada me dohvate stvorenja iz vode?”, na ove reči obojica
se uzvrpoljiše.
“Ne
mislimo da ste ludi. Mi znamo da niste. Ne samo nas dvojica već cela Pitoma
dolina.”, poče doktor. “Srećni smo zbog sudbine koja vas je dovela ovde, zbog
njih koji nam se obraćaju kroz vas.”
“O
čemu vi to?” upitah uplašeno.
“Sve
ovo je nekada bilo pod vodom, sve dokle vam oko dopire!”, gotovo da je
uskliknuo dovršavajući rečenicu. Miladin je želeo da ga obuzda, jasno sam to
video, ali kao da se pribojavao da mu prekine zanos.
“Naši
stari vam se obraćaju, odabrali su vas. Vekovima niko u Pitomoj Dolini nije
imao taj dar. Divni čoveče, prestanite da se plašite i dozvolite im da vas
prosvetle. Dugo smo čekali da nam pošalju glasnika. Prigrlite to što vam se
nudi.”
“Idite,
molim vas.”, odjednom, glas me je izdao. Pogledao sam u sveštenika. On ustade i
položi ruku doktoru na rame.
“Pustimo
ga. Shvatiće.”
Na
vratima su ipak zastali, i to je poslednji put da mi se Miladin obratio.
“Ne
možemo te naterati da nas slušaš. Ipak, uvek imaj na pameti da je bolje da se
prepustiš. Vrlina je patiti zarad drugih. Kada budeš spreman, prihvatićemo te
kao sveca.”
Razmislio
sam o njihovim rečima, onoliko koliko mi je vreme to dopustilo. Ponoć je
ispratilo moje davljenje, i kada su pluća konačno stekla tu neprirodnu
sposobnost funkcionisanja pod vodom, prvi stvor je uplivao kroz vrata spavaće
sobe i prineo mi svoje avetinjsko lice. Jedan pogled na demonski izraz spodobe,
bio je dovoljan da shvatim da će ovaj put biti drugačije.
Svakog
trenutka bilo ih je sve više, gurali su se prodirući unutra i ubrzo je postalo nemoguće da izbegnem
njihova ledena tela koja su se tiskala oko mene poput košmarnog jata. Svako
malo bi me cimnuli, privlačeći me ka sredini sobe. Uzalud sam se opirao, mogao
sam samo da posmatram kako se oblak od krljušti sklapa nad mojom glavom, zarobljavajući
me u svoju smrdljivu utrobu.
A
onda smo zaplivali.
Osećao
sam vodenu struju u krvi, na neki čudan način mi je prožimala telo, dok su me
odnosili u pravcu koji nisam mogao da odredim. Dok smo putovali, sa užasom sam
postajao svestan izdajničkih trzaja u mišićima koji su činili da pratim
neprirodni sklad pokreta mojih otmičara.
Uljuljkan nemom pesmom dubine kojom smo plovili, prestajao sam da osećam strah,
ali umesto olakšanja, mesto je zauzimalo gađenje. Jer, što sam dublje prodirao
u njihovu stvarnost - video sam ih jasnije. Počinjao sam da razumem jezik
njihovih misli, stopljen u drevnu pesmu vodenih ponora. Njihovi kliktavi
glasovi rojili su se u mojoj nesrećnoj lobanji, podvriskujući prastara imena
dece okeana. Grčio sam se, plašeći se da pogledam vlastite udove. Slušao
sam, nemoćan da oslobodim krik, nemoćan da pobegnem u tišinu i oslobodim se
mračnog saznanja koje me je ispunjavalo.
Deca ponora, stvorenja dubina.
Konačno, oblak telesa se proredi i propusti moje
izmrcvareno telo. Jedan od ribolikih užasa me uze u naručje, odvodeći me dalje od jata kako bih shvatio gde se
nalazim. Plutali smo ledenim vodama koje su nekada pokrivale groblje, i iako je
vidljivost bila slaba, znao sam gde se nalazimo. Moj vodič me oslobodi
zagrljaja, pa mi se hitro provuče ispod nogu i dograbi me sa leđa, pritisnuvši
mi slepoočnice podbulim prstima. Nije bilo potrebe da me primorava, razumeo sam
gde treba da gledam.
Oko groba moje Dejane, okupilo se mnoštvo, nemo se
klateći u ritmu napeva koji je dolazio iz nepoznatog pravca. Nisu obraćali
pažnju na nas, i ja sa olakšanjem shvatih da ne mogu da nas vide. Izgledom su
pripadali realnosti iz koje sam otrgnut, ali zvuk njihovog pojanja je isuviše
ličio na pesmu koja me je dovela do njih.
Dozvoli im
da te prosvetle.
Osećajući neizdrživ nagon da potvrdim mračnu sumnju koja
se rasplamsala u meni, zagrabio sam kroz mutnu vodu, i moj pratilac usmeri naše
kretanje ka sredini okupljanja. Prizor koji sam ugledao me je ispunio
očajanjem.
Otac Miladin je napevao, dok mu se u rukama umesto
kadionice njihala čudnovata ogrlica. Nije skidao pogled sa onoga što se
nalazilo u centru nakaznog kruga koji su formirali, nadvijeno nad raku u kojoj
su pokopani moji najmiliji. Ta leđa, otkrivena, ljuspava, sa začecima izraslina
koje su podsećale na peraja mojih
mučitelja, nadimala su se neverovatnom brzinom kao da bi svakog trenutka mogla
da se raspuknu. Nisam mogao da mu vidim lice, uzalud sam pokušavao da mu priđem
- moj tamničar po svoj prilici to nije želeo da dozvoli. Počeo sam da se
otimam, nemoćan da vrisnem, da se otrgnem tom čeličnom stisku i oteram rulju sa
jedinog mesta koje je moglo da mi pruži
mir.
Iznenada, stvorenje se okrenulo.
Izbečene, žabolike oči, gledale su kroz mene zbunjeno,
smeštene na licu koje je nekada moglo biti ljudsko. Usne se pomeriše
otkrivajući niz sitnih, krivih zuba, i ja shvatih kome su pripadale.
Prigrlite
sve što vam se nudi.
Doktor je držao nešto u naručju. Njegova nakazna
fizionomija, zarobljena na putu između čoveka i stvorenja iz vode, nije mi bila
bliska – ipak, bilo je jasno da veliku pažnju posvećuje onome što je ljuljao u
svom čudovišnom zagrljaju. Kao u
košmaru, okolina se u trenu promenila i sada smo stajali nedaleko od oraha u
mom dvorištu, dok su Marija i ljubazni predsednik Mesne zajednice brižno
gledali u rupu, spremajući se da je zatrpaju
Samo jedan letimičan pogled u njenu unutrašnjost, bio je
dovoljan da prekine magiju koja me je držala u tom tuđinskom svetu, i povrati
me natrag u jutro koje se tek budilo.
Još uvek otečen od putovanja, dograbio sam ašov iz šupe i
počeo da kopam. Iako su dani bili prilično topli i bez kiše, nakon pola metra
zemlja je postala lepljiva. Kopao sam
bez prestanka, spreman da se suočim sa onim što se unutra nalazilo.
Konačno, jedan znažan zamah otkrio je malenu šaku, a oinda sam rukama izrovario
ostatak.
To nije bilo moje dete.
Dragi moji, ne krivim nikoga, nakazna krv je očigledno
uspela da preživi milenijume, prenoseći se s kolena na koleno. Dejana nije
mogla da se odupre pozivu predaka – jasno mi je da se njeno začeće dogodilo
tokom prvih poseta ovom prokletom mestu. Nekada se upitam kolika je moja uloga
u sudbini Doline – da li sam predviđen nekim od mračnih rituala, ili sam samo
plod slučajnosti? Jedno je sigurno, ne želim to da otkrijem.
Bliži se trenutak kada ću da se ubijem, i to je ono što
mi trenutno uliva nadu. Kada pročitate ovo pismo, mene neće biti. Prihvatite me
kao tragičnog čoveka, a ne kao sumanutog samoubicu. Što se Pitome Doline tiče –
izbegavajte je u širokom luku. Na meni je da se pobrinem da nemaju šta da
sahrane.
Kada budeš spreman, prihvatićemo
te kao sveca.
Srdačno
vaš
F.
H.
Priča je prvi put
objavljena u časopisu “Emitor” broj 486.
