Pročitajte priču "Hećim i petao" Saše Robnika.
Biografija autora:
Saša Robnik je rođen 1969 godine u Sarajevu i odrastao je u Nemačkoj, gradu Wuerzburgu, do svoje 15. godine gdje je i zavoleo žanrovsku prozu –fantastiku. Nastavlja život u Sarajevu do 1994. godine, nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu.
2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestvovao je u prevodu Majkl Svonvikovog “Periodni sistem naučne fantastike”, zastupljen je u časopisima Znak Sagite, Balkanski književni glasnik, Omaja i zbirkama ”Zbirka V – fantastične priče iz ravnice” i "Nešto diše u mojoj torti" (sva tri dela –izdanja).
Petao ga je trgnuo iz sna; opet nije uspeo da dosanja znamenje. Odlučio je da priča sa komšijom, ne ide da kukurikanje budi narod u osvit.
Zakuvao je kafu, izneo tacnu u avliju i seo na klupu ispod stare kruške.
Kad je petao ponovo zapevao, u komšijskom oknu zasja slabašna svetlost. Nedugo zatim, noseći fenjer, pojavi se na tarabi.
- Dobro jutro, Jusuf-efendija!
- Dobro ti jutro, Ibrahime.
- Razbudi pevac mahalu, a? Vala, zaklaću ga danas, ne ide više.
- Ne ide, ne ide, nego ajd’ der na kafu, ima u džezvi taman.
Starci su nemo sedeli, srkali i gledali kako se obzorje boji crvenilom, kao što su činili svako jutro poslednjih godina.
Kada je sunce granulo, Jusuf otvori prednja vrata da primi mušterije. Zatim sede i poče da lista požutele stranice jedine knjige koju je imao. Našavši ono što je tražio, namršti se, zamisli pa dozva malog:
- Pohitaj Ibrahimu i reci mu da ne kolje danas petla. Trk!
Ponovo se udubio u stranice; nije primetio mladu ženu koja je ušla u radnju sve dok se nije oglasila:
- Dobar dan, hećime!
- Dobar je svaki! – odgovori, trgnuvši se.
- Kojim dobrom, ili zlom, gospoja?
- Došla sam iz Travnika, po preporuci, radi se o mom mužu, Milanu.
- Slušam te, dete.
- Odao se kartanju, izbija iz kuće po celu noć, strah me da ne raskući imanje!
- Tako, dakle – promumlao je i prišao ženi. Zagledao se u njene oči, prodorno, a nju neka vrućina obuzela pa se počela znojiti. Rekao joj je da sedne.
Gledao je kroz ženine oči u njenu patnju i tamo nazreo rešenje za nju, za nerođeno koje nosi i za muža.
Nagnuo se i šaputao joj, tiho, da nijedan glas ne ode iz uva jer šapat ne deluje ako i najtananiji zvuk pobegne od onoga kome je namenjen.
Zatim se uspravio. Radosnica joj kliznu niz obraz a oči joj zasijaše.
- Tako mi boga, istina je što o vama govore!- Spustila je zlatnik na knjigu.
Pomilovao je po glavi i otpratio do vrata.
Samo što je otišla, srećno se smešeći, uđe mali:
- Ibrahim je odneo pevca na pijacu, još se nije vratio!
Zagledao se u dete.
- Uzmi onaj zlatnik i podaj materi. Slobodan si za danas.
Nastavio je da lista knjigu.
Da sam samo uspeo da dosanjam san, samo da sam Ibrahimu ranije rekao da ostavi pevca u životu - pomislio je, pomno proučavajući požutele listove.
Svakom košticom tela osećao je da će se nešto dogoditi. Zebnja i iznenadni umor su ga savladali i odluči da prilegne al’ san nikako da dođe.
Sve više ga je sekirao dar koji je nasledio od oca. Voleo je da unosi radost u napaćene duše i obavezao se da zalutalima osvetli put, ali nešto ga je izjedalo i nije mu dalo mira. Sebi nije znao pomoći jer nije mogao pogledati u sopstvene oči a ni šapat u svoje uho šaptati; sve ljudske tuge je video i osetio ih kao svoje.
Možda mi se duša prepunila jadima kao ibrik ispod česme? Sigurno! A ono što dolazi neka dođe…
Sa tom misli utonu u san.
Iz dremeža ga probudi kucanje. Mukom ustade i otvori vrata a pred njima neki kicoš, sav napirlitan i odvažan. Jusuf ga uljudno pozdravi.
- Dobar dan, Jusuf-efendija. Advokat Todorović, na usluzi.
- Uđi mladiću, da ne obavljamo poslove na ulici.
- Blagodarim.
Nije se, na čuđenje kicoša, iznenadio. Osetio je nešto nadolazeće, a šta tačno, nije znao.
Mladić ga je obavestio o amanetu nekog rođaka iz daleka sveta. Jusuf se požalio, znao je da rođak ne postoji niti je kad postojao.
- Greška je isključena, efendija!- odvažno odgovori kicoš i poturi papire. Čim je potpisao, advokat dozva slugu koji unese korpu od pruća. Jusuf je prihvati bez reči i pomisli – Da li je to znamenje koje nisam dosanjao?
Kada je ostao sam, otvorio je košaru sa zebnjom u srcu i ono što je ugledao ga je zaprepastilo.
Petao iskoči, zalepeta krilima i ugnezdi se na ormanu. Gledali su se u oči, prodorno i prkosno, kao ljuti bikovi.
Nikad u životu nije video ružnijeg stvora. Jedno oko veće od drugog, perje štrokavo a kresta isfucana.
- Kao da te šejtan po svom liku stvorio- reče Jusuf a petao naže glavu ustranu, kao da vreba odjek izgovorenog.
Nastavi da proučava knjigu i pomisli – ako je ovaj stvor znamenje, ne piše se dobro…
Udubio se u ćitabu sve dok ga glas, nakaradan i promukao, ne prekide:
- Ne traži ono što ti donosim, starče!
Jusuf se trgnuo ali nije dao strahu da ga pokori.
- A šta mi to donosiš, rugobo jedna?
Petao ponovo nakrenu glavu i odgovori:
- Lek za nemir koji te pohodi, hećime.
- Vidi ti njega, avet da zbori ono o čemu nema pojma!
Petao zalepeta krilima, sleti na knjigu i unese mu se u lice.
- Duše lečiš a sam je nemaš!
- Iš, silo nečista!
- Iškaj me do zore, al’ tako ti je. Nemaš žene da te pazi, sina da te nasledi ni ćeri da ti tepa.
- Rekoh li da zavežeš?!
Ustao je i prišao prozoru. Petlove reči mu se zabiše u svest poput eksera. Zagledao se u narod koji je užurbano išao svojim poslom.
- Boli li te istina, starče?- Neumorno nastavi pevac.
Znao je da je istina ono što je čuo, cela čaršija je znala da nema ni kučeta ni mačeta a ipak je imao nešto.
- Imam dar od boga, ptičurino.
- Prokletstvo imaš a ne dar. Koliko si se tuđih jada za života napojio, hećime?
Pomislio je – previše.
Video je kovača Slavka kako prilazi avliji, noseći neku brigu.
Odškrinu vrata i reče mu da dođe sutra. Nije hteo da se po čaršiji priča kako raspravlja sa petlom. Zatvorivši ih, pitao se ko će njega žaliti..
- Jesi došao da mi na muku sedaš, baksuze?- Upita i uspe šolju čaja.
- Došao sam da te muke lišim, starče.
Je l’ da? A kako ćeš to? Uzećeš mi dar il’ ćeš me oženiti?
- Šapat ti ne mogu uzeti a ni oženiti. Star si, ljudima daješ i nadu i strah.
Iznenadio se. Ceo život je u očima drugih video poštovanje a nikad strah koji se vešto skrivao.
Ispružio se na otoman i zatvorio oči; nikad se nije osećao umornijim.
- Je l’, pogani, nećeš ti mene ostaviti na miru tek tako?
- Hoću, Jusufe, hoću… pustiću te da spavaš, neću kukurikom buditi mahalu, ostaviću te da dosanjaš svoj san.
Jusuf je zaspao.
Ibrahim ga je sabajle našao, i po prvi put video osmeh na njegovom spokojnom licu.
Konačno je dosanjao svoj san.
Biografija autora:
Saša Robnik je rođen 1969 godine u Sarajevu i odrastao je u Nemačkoj, gradu Wuerzburgu, do svoje 15. godine gdje je i zavoleo žanrovsku prozu –fantastiku. Nastavlja život u Sarajevu do 1994. godine, nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu.
2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbirku fantastičnih priča “Anđeli na kocki šećera”, učestvovao je u prevodu Majkl Svonvikovog “Periodni sistem naučne fantastike”, zastupljen je u časopisima Znak Sagite, Balkanski književni glasnik, Omaja i zbirkama ”Zbirka V – fantastične priče iz ravnice” i "Nešto diše u mojoj torti" (sva tri dela –izdanja).
Hećim i petao
Petao ga je trgnuo iz sna; opet nije uspeo da dosanja znamenje. Odlučio je da priča sa komšijom, ne ide da kukurikanje budi narod u osvit.
Zakuvao je kafu, izneo tacnu u avliju i seo na klupu ispod stare kruške.
Kad je petao ponovo zapevao, u komšijskom oknu zasja slabašna svetlost. Nedugo zatim, noseći fenjer, pojavi se na tarabi.
- Dobro jutro, Jusuf-efendija!
- Dobro ti jutro, Ibrahime.
- Razbudi pevac mahalu, a? Vala, zaklaću ga danas, ne ide više.
- Ne ide, ne ide, nego ajd’ der na kafu, ima u džezvi taman.
Starci su nemo sedeli, srkali i gledali kako se obzorje boji crvenilom, kao što su činili svako jutro poslednjih godina.
Kada je sunce granulo, Jusuf otvori prednja vrata da primi mušterije. Zatim sede i poče da lista požutele stranice jedine knjige koju je imao. Našavši ono što je tražio, namršti se, zamisli pa dozva malog:
- Pohitaj Ibrahimu i reci mu da ne kolje danas petla. Trk!
Ponovo se udubio u stranice; nije primetio mladu ženu koja je ušla u radnju sve dok se nije oglasila:
- Dobar dan, hećime!
- Dobar je svaki! – odgovori, trgnuvši se.
- Kojim dobrom, ili zlom, gospoja?
- Došla sam iz Travnika, po preporuci, radi se o mom mužu, Milanu.
- Slušam te, dete.
- Odao se kartanju, izbija iz kuće po celu noć, strah me da ne raskući imanje!
- Tako, dakle – promumlao je i prišao ženi. Zagledao se u njene oči, prodorno, a nju neka vrućina obuzela pa se počela znojiti. Rekao joj je da sedne.
Gledao je kroz ženine oči u njenu patnju i tamo nazreo rešenje za nju, za nerođeno koje nosi i za muža.
Nagnuo se i šaputao joj, tiho, da nijedan glas ne ode iz uva jer šapat ne deluje ako i najtananiji zvuk pobegne od onoga kome je namenjen.
Zatim se uspravio. Radosnica joj kliznu niz obraz a oči joj zasijaše.
- Tako mi boga, istina je što o vama govore!- Spustila je zlatnik na knjigu.
Pomilovao je po glavi i otpratio do vrata.
Samo što je otišla, srećno se smešeći, uđe mali:
- Ibrahim je odneo pevca na pijacu, još se nije vratio!
Zagledao se u dete.
- Uzmi onaj zlatnik i podaj materi. Slobodan si za danas.
Nastavio je da lista knjigu.
Da sam samo uspeo da dosanjam san, samo da sam Ibrahimu ranije rekao da ostavi pevca u životu - pomislio je, pomno proučavajući požutele listove.
Svakom košticom tela osećao je da će se nešto dogoditi. Zebnja i iznenadni umor su ga savladali i odluči da prilegne al’ san nikako da dođe.
Sve više ga je sekirao dar koji je nasledio od oca. Voleo je da unosi radost u napaćene duše i obavezao se da zalutalima osvetli put, ali nešto ga je izjedalo i nije mu dalo mira. Sebi nije znao pomoći jer nije mogao pogledati u sopstvene oči a ni šapat u svoje uho šaptati; sve ljudske tuge je video i osetio ih kao svoje.
Možda mi se duša prepunila jadima kao ibrik ispod česme? Sigurno! A ono što dolazi neka dođe…
Sa tom misli utonu u san.
Iz dremeža ga probudi kucanje. Mukom ustade i otvori vrata a pred njima neki kicoš, sav napirlitan i odvažan. Jusuf ga uljudno pozdravi.
- Dobar dan, Jusuf-efendija. Advokat Todorović, na usluzi.
- Uđi mladiću, da ne obavljamo poslove na ulici.
- Blagodarim.
Nije se, na čuđenje kicoša, iznenadio. Osetio je nešto nadolazeće, a šta tačno, nije znao.
Mladić ga je obavestio o amanetu nekog rođaka iz daleka sveta. Jusuf se požalio, znao je da rođak ne postoji niti je kad postojao.
- Greška je isključena, efendija!- odvažno odgovori kicoš i poturi papire. Čim je potpisao, advokat dozva slugu koji unese korpu od pruća. Jusuf je prihvati bez reči i pomisli – Da li je to znamenje koje nisam dosanjao?
Kada je ostao sam, otvorio je košaru sa zebnjom u srcu i ono što je ugledao ga je zaprepastilo.
Petao iskoči, zalepeta krilima i ugnezdi se na ormanu. Gledali su se u oči, prodorno i prkosno, kao ljuti bikovi.
Nikad u životu nije video ružnijeg stvora. Jedno oko veće od drugog, perje štrokavo a kresta isfucana.
- Kao da te šejtan po svom liku stvorio- reče Jusuf a petao naže glavu ustranu, kao da vreba odjek izgovorenog.
Nastavi da proučava knjigu i pomisli – ako je ovaj stvor znamenje, ne piše se dobro…
Udubio se u ćitabu sve dok ga glas, nakaradan i promukao, ne prekide:
- Ne traži ono što ti donosim, starče!
Jusuf se trgnuo ali nije dao strahu da ga pokori.
- A šta mi to donosiš, rugobo jedna?
Petao ponovo nakrenu glavu i odgovori:
- Lek za nemir koji te pohodi, hećime.
- Vidi ti njega, avet da zbori ono o čemu nema pojma!
Petao zalepeta krilima, sleti na knjigu i unese mu se u lice.
- Duše lečiš a sam je nemaš!
- Iš, silo nečista!
- Iškaj me do zore, al’ tako ti je. Nemaš žene da te pazi, sina da te nasledi ni ćeri da ti tepa.
- Rekoh li da zavežeš?!
Ustao je i prišao prozoru. Petlove reči mu se zabiše u svest poput eksera. Zagledao se u narod koji je užurbano išao svojim poslom.
- Boli li te istina, starče?- Neumorno nastavi pevac.
Znao je da je istina ono što je čuo, cela čaršija je znala da nema ni kučeta ni mačeta a ipak je imao nešto.
- Imam dar od boga, ptičurino.
- Prokletstvo imaš a ne dar. Koliko si se tuđih jada za života napojio, hećime?
Pomislio je – previše.
Video je kovača Slavka kako prilazi avliji, noseći neku brigu.
Odškrinu vrata i reče mu da dođe sutra. Nije hteo da se po čaršiji priča kako raspravlja sa petlom. Zatvorivši ih, pitao se ko će njega žaliti..
- Jesi došao da mi na muku sedaš, baksuze?- Upita i uspe šolju čaja.
- Došao sam da te muke lišim, starče.
Je l’ da? A kako ćeš to? Uzećeš mi dar il’ ćeš me oženiti?
- Šapat ti ne mogu uzeti a ni oženiti. Star si, ljudima daješ i nadu i strah.
Iznenadio se. Ceo život je u očima drugih video poštovanje a nikad strah koji se vešto skrivao.
Ispružio se na otoman i zatvorio oči; nikad se nije osećao umornijim.
- Je l’, pogani, nećeš ti mene ostaviti na miru tek tako?
- Hoću, Jusufe, hoću… pustiću te da spavaš, neću kukurikom buditi mahalu, ostaviću te da dosanjaš svoj san.
Jusuf je zaspao.
Ibrahim ga je sabajle našao, i po prvi put video osmeh na njegovom spokojnom licu.
Konačno je dosanjao svoj san.
Kraj
Sve priče na koje naletim a deluju mi zanimljivo ja bukmarkujem pa pročitam kad-tad. Nekad za par dana, nekad za par godina. A ova je dobra b0gumi!
ОдговориИзбриши