Nenad Pavlović o "Nešto diše u mojoj tor3"

Ovogodišnja "Torta" je ispala sasvim solidno. Iako dele istu temu, priče su veoma raznolike, svaka je jeziva na svoj unikatan način. Zbirka počinje odličnom pričom "Uljez" autorke Milke Knežević koja se bavi se univerzalnim strahovima od bolesti i smrti i postavlja kamen temeljac ostatku zbirke. O pričama veterana poput Radoslava Slavnića i Vladimire Becić ne vredi trošiti reči, to su dela već ustaljenog visokog kvaliteta i čine kičmu zbirke. Priča "Pogodba i pogača" Relje Antonića zrači iskrenom, sirovom stravom i pokazuje da je ovaj na dobrom putu da postane najbolji domaći pisac horora.  "Smrt dolazi iz podzemlja" Filipa Nikolića je najveća iznenađenje zbirke jer dolazi od autora kome je ovo prvi izlet u horor žanr a definitivno spada u bolje priče u zbirci. "Pogodba" Jelene Crnjaković je tip priče kakav sam najviše očekivao u ovoj zbirci. Iako idejno ne donosi ništa novo, savršeno pogađa temu i atmosferu zbirke. "Područje NS" je sjajan spoj "Piknika pored puta" braće Strugacki i "Priče o duhovima" Pitera Strauba kojoj bi jedino zamerio to što previše objašnjava priču koja nije toliko nerazumljiva da bi joj to bilo potrebno. "izardO" Igora Ivaniševića pak ima suprotan problem, do samog kraja je potpuno nejasno o čemu se u njoj radi, mada je sama ideja prilično dobra, iako ne potpuno originalna. "Pak" Lane Bojanić je odlična priča, koja doduše možda ne pripada ovoj zbirci, jer više evocira emocije tuge i melanholije nego strave. "Ivanov adet" Marka Trivunčevića je primer sjajne ideje upropašćene upotrebom izraza koje ne pripadaju vremenu i prostoru u kome se priča dešava. "Vreća" Nebojše Petkovića je najslabija priča u zbirci, sa dobrom, ali slabo realizovanom idejom kojoj fali još malo poliranja.

O svojoj priči mogu da dam samo svoje skromno mišljenje: ovo je verovatno najbolja priča ikad napisana, neverovatan spoj horor-ideja Lavkrafta, Kinga i Barkera isprepletan surovom društvenom kritikom... hm, kad pogledam malo bolje, ovo nimalo ne zvuči skromno, možda je bolje da kritiku svoje priče ostavim nekom drugom 

Najjači adut ove zbirke je raznolikost. Izuzetno je zabavno videti kako različiti ljudi doživljavaju horor i spajaju ga sa atmosferom praznika, šta je to što ih plaši, muči i proganja. U ovo mračno i hladno doba, "Torta" svojim unikatnim ukusom legne na stomak gladan originalnog horora ko kec na 11.    

PRIČA: Boris Mišić - Daca u gradu tame

Pročitajte priču "Daca u gradu tame" Borisa Mišića.

Boris Mišić rođen je 1974. godine u Rijeci , a od 1995. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Ljubitelj je fantastike, horora, krimi romana i stripova. Saradnik je portala „SF-Serbia“. Objavljivani su mu radovi : „Crvena, plava, žuta“ u fanzinu „Emitor“ („krimi Emitor“, br.481), „Đavolji mozaik“ u časopisu „Znak Sagite“ br.20, „Dete Dinare“ i „Peti svet“ u e-fanzinu „Raketla“, kao i više priča u različitim elektronskim časopisima („Afirmator“, „Libartes“, „Helly Cherry“, „Argus Books Online Magazine“).

Daca u gradu tame

Nekoliko meseci nakon što su se smirile stvari sa Senovitima, zadesili su me ljubavni jadi.

U razred je u oktobru iz Crne Gore stigao novi učenik, Milo Ristević. Ah, Boginjo, kakav tip! Metar devedeset tri, gvozdenih mišića i ramena širokih kao Dunav. Tamnog tena, orlovskog nosa, crnih očiju i crne, uvek dobro održavane kose. Ličio je na latino tipove, a ja sam se oduvek palila na latinose. Potpuno se razlikovao od ovdašnjih muškaraca. Ako bi vas slučajno i pogledao, to nije bilo servilno, nego je značilo otprilike ,,bedna skvo, činim ti veliku čast što sam uopšte odvojio sekund da primetim tvoje bedno postojanje''.

Prvu rečenicu uputio mi je u đačkoj menzi, kada sam nespretno uspela da izlijem krompir čorbu na njegove uvek sjajne crne cipele i skupe pantalone. U tom momentu htela sam u zemlju da propadnem od stida. Pomislila sam da će me udariti;  kada bi me zveknuo onako krupan,  završila bih sigurno slomljenog nosa i zuba, ili polomljene vilice. Nije dolazilo u obzir da u prepunoj menzi primenjujem magiju. No on se samo nasmešio, izustio ,,Što činiš jadna?'', a onda produžio do kupatila da se dovede u red.

 ,,Što činiš jadna?'' sam kasnije milion puta prevrtala po glavi, i u mojoj mašti je ta ne baš bistra rečenica, narasla u seksualne aluzije - skoro sam ubedila sebe da je on lud za mnom i da je s tim što činiš… to hteo i da mi kaže.

Postepeno smo se ipak zbiližili, zajedničko društvo, zajednički izlasci, i na moje veliko zadovoljstvo, umeo je da sklapa i složenije rečenice. Ipak, ili nije primećivao signale koje sam mu slala, ili je odlučio da ih ignoriše. To me je izluđivalo, ne samo emotivno, već i da se ne lažemo, udaralo je na moj ego. Mene neki muškić da ignoriše? MENE? Preko takvog izazova nisam mogla da pređem. Rešila sam da će đetić pasti, pa kud puklo da puklo.

Ništa u životu nije jednostavno, a posebno ne u životu tinejdžerke-veštice. Bio je tu i Darko, kao šlag na tortu.

Darko je moj dugogodišnji prijatelj, još iz osnovne, i sušta suprotnost đetiću. Plavušan, lepih crta lica, visok ali mršav, inteligentan, osećajan i pažljiv. Družili smo se non stop, zajedno izlazili, zajedno učili. Bio je potajno zaljubljen u mene, i ako je to vešto krio, ipak sam primetila. Nismo nikad prešli tu granicu (i ako je bilo slučajnih dodira, pipkanja, grljenja i sl.), poštovali smo ono neizgovoreno između nas. Taj hod po tankoj žici davao je tom druženju jako uzbudljiv ton.

Trebalo je da predvidim da će doći do sranja. Darko i Milo se nisu podnosili, i nisu to sakrivali od ostalih. Milo je Darka smatrao ispraznim filozofom i papučićem, a Darko njega gomilom mišića bez grama mozga. Ceo taj dan pre - sada već čuvene - žurke krenuo mi je naopako. Neka baba me smarala i naterala da dođem u Futog, ubeđena da joj unuku zaposeda karpatski demon. Čim sam stigla, znala sam da je to notorna glupost. Mala je imala samo krvavu stolicu i zapišan krevet. Da je karpatski demon uistinu tu boravio, creva bi joj bila po zidu, a srce okačeno na luster. Karpatski demoni su stvorenja Senovitih, specijalizovani za mučenje, i u celom svetu nije bilo više od nekoliko primeraka, mada su legende o njima tvrdile da ih ima na hiljade. Ovde su najverovatnije na delu bili močvarni demoni, a oni nikada ne prave veći belaj - obično se pomokre žrtvi u krevet, i malo je izlude šapućući joj u glavi. Bilo je, međutim, još i  gore jer je baba dovela  nekog popa, koji me je sumnjičavo gledao. Čuo je za mene (nisu naravno znali da sam član Saveta, ali pročulo se da lečim... raznim metodama). Malo sam ušla u glavu popi, da vidim ima li kakvih prljavština, voli li da dira devojčice i dečake, il' prevrće  eventualno kumu po podu. Bah, ništa, samo molitve i crkvene stvari. Nagnula sam se izazovno prema maloj, tako da je popa lepo mogao da mi vidi grudi i bradavice. Okrenuo je glavu s gađenjem. Namrštila sam se - šta je ovo, neki bespolan tip? Ne volim kad muškarci okreću glavu od mojih draži, pa makar bili i dosadni popovi.

Očistila sam krevet, bacila manje čini koje su oterale močvarce, i praćena sumnjičavim popinim pogledom, koji je mrmljao sebi u bradu o veštici i Sotoni, požurila na žurku.

Znala sam da će Milo biti na žurci, pošto je dosta ženskog sveta najavilo dolazak. Obukla sam se opasno - izazovan dekolte, minić koji ne može biti kraći, visoke crvene štikle - znam da nema muškog stvora koji ne počne da slini kada mi vidi noge (dobro, ako ne računam onog popa).

Đetić se raskravio kada sam odigrala jedan vruć ples,  oči nije mogao da odvoji od moje guze i nogu. Videla sam mu po faci da je puko - moj si tico junačka. Već sledećeg trena smo se strasno ljubili, a ruke su mu šarale po mojim leđima i guzi, tu na očigled svih. Ne znam šta mi se desilo, nikada pre se nisam tako raspomamila. Mahinalno sam se okrenula ka vratima - i ugledala Darka, lica skamenjenog od šoka.

Bol koju sam videla na njegovom licu, duboka povređenost koja je govorila da je neko koga voli uprljan i ponižen, ugasila je moju pomamu, šapnuh razočaranom đetiću da me pričeka, i pođoh za Darkom.

Zatekla sam ga kako leži na kauču i bulji u zid. Bledo me je gledao.

,,De si bre'', pokušala sam da zvučim veselo. Sela sam do njega na krevet.

On me odmeri pogledom. ,,Opasno si se namontirala'', reče.

,,A, to. Pa da'', nisam uspela da smislim ništa pametnije. Bio je ljut, jako ljut, ali nije mogao da otrgne pogled sa mojih glatkih, snažnih butina i punih, lepo zaobljenih listova. Negde sam zabeležila tu činjenicu koja nije da mi nije godila.

,,Vidi...'', počeh. ,,Znam da ga ne voliš, ali on uopšte nije loš dečko.''

Pogledao me je kao da sam izjavila da je Fruška Gora viša od Himalaja.

,,Nije loš?'' reče. ,,Promenio je deset riba za tri meseca. Poslednja je bila tvoja drugarica Tijana. Ako nisi zaboravila, prekinula je s njim kada je saznala da je vara sa njenom rođenom sestrom.''

Nikada nisam bila naročito vešta u dijalozima. Ali ono što sam tada lupila, to je stvarno bilo za rubriku „verovali ili ne“.

,,Zgodan je ko đavo. Svi smo mi ljudi, znaš. Imamo potrebe.''

Lice mu je pozelenelo, da, bukvalno pozelenelo od besa i šoka.

,,Potrebe? Imaš potrebe? Pa si našla onog kromanjonca da ti ih ispuni?'', reče.

,,Slušaj Darko'',  sada su mi već munje sevale iz očiju. ,,Pazi šta pričaš. Nisi mi tata, dečko, a ni anđeo čuvar. Gledaj svoja posla.''

,,Ja razumem da imaš potrebe'' , cinično je dodao. ,,Ali zar s onim... onim...?''

Tu je krenulo po zlu. Imam poganu i naprasitu narav, i kada mi se jednom odveže jezik, nema stajanja.

,,Znaš šta'', rekoh. ,,On je barem muškarac. Za razliku od...''

,,Od mene?'', gotovo je viknuo. ,,Dovrši slobodno, ne ustručavaj se.''

,,Da, za razliku od tebe'', sipala sam svoj otrov dalje. ,,,On mi ne ugađa, oćeš Daco ovo, oćeš Daco ono. Nije papučić, već muškarac.''

,,Tako znači'', videla sam mu bes u očima. ,,Tako me ti vidiš? To sam za tebe? Misliš da ti ugađam zato što sam papučar? Ugađam ti zato što te... zato što te...''

Nije dovršio. Besno je stisnuo pesnice, okrenuo se i pošao ka vratima. Pre nego što je izašao dobacio mi je: ,,Ma baš me briga. Kreši se sa svojim don Milom koliko hoćeš!''

Zatvorio je vrata na vreme, jer da ga je pogodila zafrljačena štikla, nosio bi hokejašku masku na licu. Totalno sam pošizela, otvorila vrata i dok je  napuštao žurku, naglas urlala:

,,Kretenu jedan! Tupsone! Ti si mi neki prijatelj, samo hoćeš da me kresneš kao i on! Za razliku od tebe, on makar ima hrabrosti da to i uradi! Kresnuću se s njim, da znaš da hoću! A ti se nosi do đavola!''

Jako mudro, je l’ da? Otprilike pred stotinu ljudi sam obznanila svoje seksualne planove, a sutradan je naravno za njih saznalo još deset puta više ljudi. Šta se dalje desilo, ne pamtim baš najbolje. Kresnula sam se sa Milom, ako vas baš zanima. I nije bilo bog zna šta. Ni poljubaca, ni maženja, samo čist fizički čin. Iscrpeo me je kao lutku, snažan je kao bik. Sećam se da sam zaspala u jednom momentu, i da me je probudilo peckanje. Ujed komarca? Videla sam Milovo nasmešeno lice iznad sebe i utonula ponovo u san. Dalje mi je  maglovito. Čini mi se da me je nosio na rukama, nisam mogla da otvorim ni usta ni oči, čula sam da nekom odgovara: ,,Popila je, ništa strašno, vozim je kući.'' Onda ponovo praznina.

Probudila sam se u mraku, u smradu buđi, ustajale vode i podzemlja. Ispred sebe sam videla stvorenje iz noćnih mora - karpatskog demona! Ogroma, sluzava, modrozelena stvar nalik na hobotnicu, sa bezbroj pipaka koji su se završavali pločicama sa nizovima oštrih bodlji i ustima prepunim zubima oštrim kao žileti. Pored demona stajao je Milo i smeškao se. Nešto razuma mi se povratilo (mora da su mi dali neku drogu?), shvatih na svoj užas, da sam u tmini petrovaradinskih tunela.

Došlo mi je da se ubijem od muke. Zar je moguće da sam nasela na najgluplju zamku, da su iskoristili moju požudu i pomamljenost, da sam postala toliko neoprezna i zaboravila sve mere opreza. Nasankali su me kao poslednju jeftinu i laku devojku.

Smognuh snage da pljunem prema čoveku prema kojem sam sada osećala samo gađenje.

,,Treba više da veruješ prijateljima'', nasmeja se Milo. ,,Lepo te čovek upozoravao. Sada dosta predstave, nemamo vremena za gubljenje. Reći ćeš mi sve. Da li si član Saveta, od kada, ko je glavni, gde se sastajete, imena, prezimena i adrese ostalih članova. Reći ćeš nam ko je, ili šta je entitet koji ti je pomogao da srušiš Čejen kompleks, jer bez obzira koliko moćna, sama to ne bi mogla da uradiš. Slušam.''

,,Zašto bih ti išta rekla… Senoviti?'' ogorčeno promucah. ,,Svejedno ćeš me ubiti.''

,,Pametnica'' nasmeja se. Tog trena sam ga mrzela od glave do pete, uključujući i njegovu zalizanu frizuru. Eto kako mi žene brzo menjamo raspoloženja. ,,Svakako si čula za karpatskog demona? Znaš da su njegova omiljena jela ljudski unutrašnji organi? Imamo dovoljno veštine da te održimo u životu, sve dok ti ne dođe do mozga i srca. Zaista želiš da te jede deo po deo? Ne, mislim da ne želiš tako užasnu smrt. Ako budeš sarađivala, poštedeću te muka, dobićeš trenutnu i bezbolnu smrt.''

Grozničavo sam razmišljala, um mi je vrištao u agoniji. Droga je  popuštala, ali znala sam da mi trebaju sati da povratim snagu. U ovakvom stanju, nije bilo šanse da se suprotstavim Senovitom i njegovom čudovištu. Ostao mi je samo jedan izbor - staza koja je uvek otvorena za mene. Kako, ne želim o tome  da govorim. Dovoljno je mučno to što me čeka.

Na toj stazi, vreme ne teče, ili teče drugačije.

Poštedeću vas nepotrebnih detalja. Mračna kraljica je posmatrala svoje lepo lice i figuru u ogledalu. Boginjo, zaurlah u sebi, odmiče li se ta ikada od kreveta, ogledala i kupatila?

Nije vreme za takve misli. Koga je moliti, nije ga srditi.

,,Pomozi mi''  istisnuh preko usana.

,,Kako mi se to obraćaš?'', preseče me. Super, karpatski demon se sprema da ruča moja creva, a ona zakera zbog dvorskih formalnosti.

,,Molim te, pomozi mi'', rekoh.

,,To je već bolje.'' zvučala je zadovoljno. ,,Ovog puta ipak neće moći. Ne bi trebalo da se uplićem u poslove ljudskih bića. Upotrebi svoje sposobnosti. Nađi izlaz.''

,,Ne mogu!'', vrisnuh. ,,Jedva… govorim. Drogirali su me. Moć jedva nazirem. Karpatski demon će mi rastaviti sve organe. MOLIM TE!''

,,Ne cvili'' preseče me. ,,Ne priliči ti. Nisi ti tako slaba kao što se predstavljaš. Inače ne bi ni mogla da dođeš ovde, zar ne ? Pomoći ću ti, ali samo da skinem te okove kada dođe vreme za beg. Ostalo moraš sama. Tamo dole, gde si sad… leži stvor jedne elementarne sile. Ta sila ne voli veštačke stvari. Ne voli kada podražavaju i imitiraju njenu moć. Upotrebi to i okreni stvari u svoju korist.''

,,Kako?'', rekoh. ,, Ništa ne razumem? Govoriš u zagonetkama!''

Ali njena slika je izbledela. Drogirana i slaba, nisam mogla dugo da održim vezu sa Vilindvorom. Ponovo sam se našla u petrovaradinskim tunelima.

Karpatski demon mi je prilazio oblizujući se, dok sam  grozničavo razmišljala.

Druga elementarna sila leži ovde… njen stvor.

Ne voli da je podražavaju.

Druga sila! Shvatila sam!

Drugi.

Antiteza Boginje, i samog Tvorca, mračni i zlokobni entitet, suština, esencija zla. Njegove sluge i demoni, njegovi bezbrojni stvorovi,naseljavali su ceo svet. Neki i moj grad.

Neki i mračne petrovaradinske tunele.

Probih se grozničavo kroz kanale uma otupele od droge. Svu svoju snagu uložila sam u mentalnu projekciju; sliku karpatskog demona poslala sam kroz tunele. Ne više od par kilometara. Za više nisam imala snage.

Dubok, dalek, jeziv tutanj. Osmeh na licu Senovitog izbledi. Karpatski demon stade i prestade da se oblizuje.

O, da. Drugi nije voleo da ljudi stvaraju čudovišta.

Čudovišta su proizvod na koji je on polagao isključivo pravo.

Gotovo u sekundi, tutanj je prerastao u strahovit Glas snage orkana. Okovi na mojim rukama i nogama su pukli. Milovo lice je bilo rastrgnuto u sekundi, zubi su mu poispadali, popucale su mu sve kosti i unutrašnji organi su izleteli iz njega. Njegova krv i mozak mi poprskaše lice. Nešto snage mi se povratilo. Istog trena dadoh se u beg. Nisam znala kuda  idem, ali nešto me je vodilo kuda treba. Izgleda da se vilinska kraljica ipak sažalila na mene, ali sada nisam imala vremena da razmišljam o tome.

Spasio me je bes stvorenja Drugog. Jer da je završio sa demonom brzo kao sa Senovitim, ne bih mogla da umaknem, čak ni uz pomoć vladarke Vilindvora. Srećom po mene, čerečio je karpatskog demona polako - kost po kost, organ po organ. Slutila sam da će demona snaći sudbina njegovih žrtava. Uskoro će saznati kako je to kada ti neko ruča bubrege i creva.

Istrčala sam napolje, prljava, mokra, umrljana krvlju, blatom, delićima mozga Senovitog. Pala sam na zemlju i zajecala.

,,Mezimče? Živa si?'', glas Mračne kraljice je zvučao iskreno obradovano, ali ja sam bila na rubu nervnog sloma, i poslednje što mi je trebalo je da me neko tretira kao izgubljenog pekinezera, koji je pronašao put do gazdaričinih vrata.

Tako sam po drugi put tog dana, pustila svom poganom jeziku na volju.

,,Da se nosiš znaš gde'' odbrusih.

,,Kakvi maniri, ccc…'' zvučalo je kao da se zabavlja. ,,Kako su ljudska bića nezahvalna. Spasila sam ti tu lepu glavicu, a ti tako. Trebalo bi za kaznu da ti oderem kožu sa leđa bičem, pa bi mi sledeća dva dana cvilela na kolenima. Ali dobro, danas si pod stresom, progledaću ti kroz prste.''

Udahnuh glasno vazduh, i uz krajnji napor volje se savladah da opet nešto ne lanem.

,,Uistinu sam ti zahvalna za pomoć'', rekoh. ,,Danas,  kao što vidiš, nisam baš u najboljem stanju. Molim te idi sad. Želim da budem malo sama.''

,,U redu'', rekla je. ,,Sviđaš mi se slatkišu mali, zaista mi se sviđaš, ali upamti - ništa nije besplatno. Ni moja pomoć. Jednog dana ću tražiti uslugu, a ti nećeš moći da me odbiješ, jer mi duguješ.''

Glas je utihnuo. Ostala sam sama.

Ne znam kako sam dobila snagu da trčim, niti koliko sam dugo trčala. Ljudi su me gledali tako umrljanu i strašnu, ali niko nije reagovao. Tako je to ovde. Ljudi su naučili da žive sa tim i da gledaju svoja posla. Znam da sam došla do Darkovog ulaza, nalegla na zvono, i srušila se na stepenice. Pridigla sam se krajnjim naporom volje, baš kada je on izašao napolje.

Sav bes i ljutnja koju je osećao prema meni, trenutno su mu nestali sa lica kada je video u kakvom sam stanju.

,,Daco?'', bio je zaprepašten. ,,Daco, šta…? Šta ti se to dogodilo? Je li onaj skot…? Ubiću ga, majke mi!''

Tu sam se slomila. Bacila sam mu se u zagrljaj i kroz suze jecala: ,,Ne spominji ga. Neću da mu čujem ni ime više. Zagrli me. Samo me zagrli.''

Moj vreli dah, usne mokre od krvi i blata na njegovom obrazu. Darkove ruke čvrsto uronjene u moju riđu kosu, oči koje upijaju zelenilo mojih očiju.

,,Nemoj nikad više da odeš od mene'' kažem. ,, Nikad. Nikad. Budi uvek pored mene. Trebam te. Želim te.''

Sunce je zasjalo iznenada, kao u sred leta, razvejalo jezivi eho Glasa, nestalo je Milovog lica, nestalo je karpatske spodobe, i znala sam da je Boginja ponovo dodirnula grad. Stajali smo tako i grlili se bez reči kao u nekom nemom filmu, i nikada se nisam osećala tako srećnom, tako živom.

Bila sam srećna što mogu da plačem. Želela sam da plačem. Želela sam da maštam, da sanjam, da volim, da dišem. 

Želela sam da živim.

Priča "Daca u gradu tame" prvi put je objavljena u zbirci "V - fantastične priče iz ravnice".

PRIČA: Vladimira Becić - Kod kose i sata

Pročitajte priču "Kod kose i sata" autorke Vladimire Becić.

Vladimira Becić, rođena u Zadru 1971. godine. Psiholog po struci, vojnik stjecajem okolnosti.

Autorica brojnih kratkih, a i onih ne tako kratkih priča i članaka, kao i dva romana: jednog objavljenog, Orsije, u izdanju Algoritma, a drugog u pripremi kod iste izdavačke kuće.

Suradnica „Grifona“, prvog fantasy časopisa u Hrvatskoj, fantasy-SF portala „Fantasy Hrvatska“, gdje joj je uža specijalnost područje židovske mitologije te portala za znanstvenu fantastiku, fantastičnu književnost i film „Inverzija.net“. Član je SFere, Društva za znanstvenu fantastiku koje djeluje na području Zagreba i Hrvatske.

U slobodno se vrijeme bavi  proučavanjem legendi i predaja Dugog Sela i okolice te zagrebačkih legendi, osobito onih vezanih za Medvedgrad i Crnu Kraljicu.

Obožava zmajeve. I Velebit. 

„Kod kose i sata“

           

Nedaleko Popova tornja, u sjenci ne tako stare crkve, nalazi se svratište „Kod kose i sata“. „Ugodno mjesto“, velim svakome tko me pita gdje boravim dok sam u Zagrebu i dodam, da ne bude zabune: „No, nije „Kosa i sat“ za svakoga.“ Da se zna. Drugačija pravila vrijede u njemu. I Svjetlost i Sjenka nemaju ista značenja kao u drugim svratištima. Naravno, ne govorim im sve to. Ali naglasim da je to posebno mjesto. Jer uistinu, tko god da zađe na Jurjevsko napušteno groblje i kroči između dva kamena s uklesanim krilatim pješčanim satovima što jašu na kosama, taj mora znati gdje je ušao.

Vlasnik je nekad bio jedan od nas i kad sam prvi put došao, onako mlad i naivan, nisam bio svjestan kolika je uvreda pitati ga kako se osjeća okružen vlastitom prošlošću. Tada još ni on ni ja nismo znali da ćemo u jednoj ne tako dalekoj budućnosti postati sličniji nego što smo tada i pretpostaviti mogli. Dugo je trebalo dok njegove oči boje dima nisu ponovno počele s milošću gledati na mene. Puno lijepih riječi, puno vidljiva truda, puno posipanja pepelom i jedna burmutica od čistih zareza koju sam donio iz Indije. Tamo ih ne koriste toliko često, već od njih rade nakit. Ali, njemu se svidjela. A ja sam bio spašen.

Osim tog početničkog gafa, sve ostalo mi savršeno odgovara. Nema buke, nema vike, nema pijanih pojedinaca. Osim stola u kutu za kojim se redovno okupljaju kartaši s viškom dobrih rečenica ili čak poglavlja, pa ih bacaju na stol pokušavajući do kraja večeri osvojiti roman, u „Kosi i satu“ nema nekog prevelikog uzbuđenja. I to mi se sviđa.

I hrana je dobra. Kako bih rekao, sukladna je zemljanom podu, začuđujuće čistom i drvenim oplatama kojima su zidovi pretvoreni u izložbu godova. Miris tamnoga piva prelijeva se preko drvenih stolova i savršeno se miješa s mirisom pečene kobasice, tako savršeno da ti ne pada na pamet naručiti nešto drugo. I cijene su prigodne. Ne preskupe, ne prejeftine.

Ipak, nije to bilo kakvo prenoćište, a niti svratište za sirotinju. „Kosa i sat“ drže do svog ugleda. Nitko tko ne može platiti jednu priču za noć nema što tražiti na Jurjevskom groblju. Bilo ih je par koji su se probali izvući na nedostatak inspiracije ili spisateljsku blokadu, ali su svejedno platili. Istina ne dragovoljno, ali to je u tom trenutku bilo manje bitno. Pravila su tu da ih se drži, a ne da ih se pokušava zaobić', svatko tko je ikada boravio kod „Kose i sata“ znao je tu staru uzrečicu s kojom su se tihi vlasnikovi pomoćnici obračunavali s neplatišama.

Većina je nas znala kako se plaća dug „Kosi i satu“. Svileni je konac visio na zidu iznad šanka i bjelasao se u svjetlosti svijeća, bacajući Sjenku na zidove svratišta. Kao podsjetnik. Stoga se rijetko događalo da konca na dan nestane s njegova počasna mjesta, da navečer svi dugovi budu plaćeni, a jutro dužnika ne dočeka.

Eto, takvo je mjesto „Kod kose i sata“. Tradicionalno, baš kako mi i odgovara, s daškom elitizma taman dostatnog da potakne pisca u meni da se osjeća razdraganim jer ga netko cijeni. Vjerujem da zato volim ovo svratište. No, kao što rekoh, ne preporučam ga svakom. Samo onima koji se mogu nositi s njegovim zahtjevima. A ti su rijetki i to me veseli, iako govoreći to zvučim poput snoba, no jače je od mene. Raduje me što sam u stanju platiti boravak u „Kosi i satu“ za onoliko dana za koliko mi duša želi. Jer moje priče nikada ne presušuju. Njihov je izvor tako dubok da iz njega izvire rijeka ponornica bogata najljepšim pričama koje pisac napisati može. I vlasnik to dobro zna. Zato sam u „Kosi i satu“ uvijek dobrodošao.

Ponekad se pojavi koji putnik-namjernik koji se prvi put obre „Kod kose i sata“. Takav me obično nađe dovoljno dobrohotnim da potraži moje društvo za stolom i dovoljno znatiželjnim da mi krene pričati svoju životnu priču, očekujući naravno, zauzvrat moju. Pisci-početnici često čine tu grešku misleći da se ideje, te zlatne niti od kojih nastaje živo tkanje pripovijetke, mogu dobiti samo tako, običnim razgovorom! Ne shvaćaju oni koliko smo mi, pisci, škrta čeljad.

Istini za volju, znam tu i tamo kome od njih, onako izgubljenih, udijeliti po koju riječ, čak i rečenicu. Imam ih i više nego dosta za sebe. Uvjet je taj da ne pitaju odakle mi. Dok ne znaju, moj se Ugovor ne odnosi na njih i veže samo mene. I s tim sam zadovoljan.

Jednom možda koji od njih otkrije gdje se kriju najbolje priče i tko ih umije najbolje ispričati. I možda baš ja budem onaj koji će mu ih prenijeti. Jer ja sam budući Talason, Ugovorom obvezan da ću svoju Sjenku predati zidarima da je izmjere i uzidaju u građevinu čijim ću duhom čuvarem postati. Moje će tijelo umrijeti četrdeset dana od mjerenja svilenim koncem, istim onakvim kakvo visi iznad šanka „Kose i sata“, a moja će Sjenka postati zaštitnikom novosagrađenog zdanja. Moje ime više neće biti Pisac. Već Talason. Kao i svi ostali Talasoni, i ja ću nastanjivati  hodnike i sobe, izbe i stepeništa, lutati tavanima i podrumima, čuvati svoj novi dom. I gledati priče koje će se poput filma odvijati preda mnom. Slušati njihove odjeke, pamtiti njihove detalje. I ako Bog da, predati ih nekom Piscu, dovoljno hrabrom i dovoljno ludom da za dobru priču proda svoju Sjenku i postane još jedan Talason. Još jedan Pisac Prodane Duše.