PRIČA: Goran Segedinac - Major

Pročitajte priču "Major" Gorana Segedinca.

Goran Segedinac

Rođen je 1984. godine u Sarajevu. Diplomirao komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a potom se opredelio za nastavak studija na Fakultetu tehničkih nauka gde 2014. godine brani master tezu "Upotreba interneta kao način participacije u procesu urbanog planiranja".

Njegove priče iz domena horora i fantastike objavljivane su u zbirkama "Gradske priče 3 - Fantastika", “V – Zbirka fantastičnih priča iz ravnice”, fanzinu “Emitor”, elektronskoj zbirci priča “Nešto diše u mojoj torti” i časopisu na rumunskom jeziku “Europa”.

Pričom "Nedonošče" 2009. godine je osvojio prvo mesto na konkursu za horor priču u organizaciji sajta Eniaroyah.com.

Godine 2010. objavio je zbirku kratkih proznih ostvarenja "Iznutra" (Vega Media, Novi Sad).

Živi i radi u Novom Sadu.

Major

Ni bluz više nije mogao da ga prevari, da ga nakratko ubedi da postoji izbor. Magija u njemu prodirala je duboko u dušu i izvlačila na površinu poslednje ostatke dobrog - samo što to više nije bilo dovoljno. Ili je postao potpuno prazan, ili će morati da primeni drugačiju terapiju za svoju nevolju.

Ostao je samo još jedan način.

Sve do večeras se nadao da neće morati da potraži Sandru. Razlog iz kog je odlagao susret bio je praktičan koliko i sebičan: ukoliko ne uspe, neće mu preostati apsolutno ništa. Da je imao makar jednu dodatnu soluciju, samo nagoveštaj alternative koja će mu ponuditi svrhu ako omane, prekratio bi čekanje.

Srećom, tu su bili košmari.

Lekovi za smirenje nisu odavali prisustvo u organizmu, nakon popodnevnog sna iz kog se probudio drhteći. Možda je pretpraznična atmosfera imala loš uticaj na njega, možda bi postalo lakše ukoliko izdrži do februara, hiljadu možda mu se rojilo u slepoočnicama, ali je konačno doneo odluku i odustao od bekstva. Više se nije moglo.

Poludeće.

Ako već nije.

„Hoćeš li piti još nešto?“ viče šanker. Zna ga otkad dolazi u Kriglu. Uvek druga smena, gotovo uvek ista majica. Nikada ga nije pitao za ime, ali su već odavno prešli na ti.

Razmišlja o viskiju, kako bi dobro legao sa pesmom koja se trenutno vrti, međutim, suviše je skup. Voleo je da pije istu cugu, da ne meša. Njegov džep podneo bi dve ili tri čašice, a trebalo mu je mnogo više. Mnogo, mnogo više.

„Daj mi onu domaću!“

„Šljiva? Ili kruška?“

„Kruška.“

Rakija je bolja od viskija, po svemu osim po tome što nije viski. Ne ide uz bluz, a on ne ide bez bluza. Sreća da je prestao da veruje u savršene trenutke.

Sliva se niz grlo kao vatra. Stvarno je brlja. Samo jednom je pio goru od nje, u brdima pokrivenim snegom. Seća se ledenog sunca i mraza u nozdrvama, i kako se svetlost prelamala kroz flašu dok se pitao...

„Ko bre može da pije ovu pišaćku?“

„'Ajde, majore, nemojte biti na kraj srca. Dobra je, bolja nego ništa.“

Gleda u malog, pa mu prosto dođe žao. Uniforma mu velika i sav se nakrivio od težine puške na ramenu. I ostali su uglavnom deca, ali ovaj je najsitniji.

„Šta ti, dete moje, znaš o rakiji, kad ni život nisi čestito okusio?“ pita naglas i žali zbog toga. Umoran je, dosta mu je svega, pa pravi greške. Vojsci treba dizati moral, a on radi upravo suprotno.

„Ne zna ništa, kao ni mi. Al' ko nas je pitao, majore?“ progovara Dugi. Ima momčina dva metra visine, pa mu stalno zadaje brige kad se prikradaju. Juče je poginuo Branko i svi su potreseni zbog toga. Zato je i dozvolio da ostanu jedan dan u selu. Zato im je i dao da piju rakiju. Bili su dovoljno pošteni da mu je prijave, pa nije imao srca da im brani.

„Gde ste našli ovu flašu?“ pita ih.

„Treća kuća odozgo. Zadnja ostala. Ostavili nam kad su bežali, da imamo za Novu godinu!“

On gleda u Darka Bogovića i pita se od čega je napravljen. Zadaje mu najviše brige. Mladić bez emocija, čovek rata. Znao je za takve primere, ima ih na Balkanu i više nego dovoljno. Neki se jednostavno rode sa tim ubilačkim genom u sebi i samo čekaju priliku da dostignu svoj puni potencijal. Osećao je da Darko još uvek nije dao svoj maksimum, i nadao se da će ga bog uzeti k sebi pre nego što bude imao priliku to da doživi.

„Jeste li sigurni da je selo prazno?“

„Sve smo obišli majore, svaku kuću. Nema ni leševa.“

Gde mogu biti ti ljudi? Okolinu dobro poznaje, nigde nema pećine da se sakrije stotinak duša. U šumama bi se smrzli u roku od nekoliko dana. Ovo selo prazno je mnogo duže. Nigde znakova borbe, nigde traga nestalima. Biće da su odvedeni, pa pokopani negde.

Sada i to radimo, pomisli on.

Prošlog meseca razgovarao je preko sigurne veze sa Potonjcem, dobrim prijateljem i starom vojničinom. Raznela mu granata stopalo. Razmenili su svega nekoliko rečenica, ali je bitnije bilo ono što je stari ratnik prećutao. Nije se krenulo dobrim putem, nikako.

„Nemojte da se napijete, moramo da pođemo čim smrkne. Jasno?“

„Jasno!“

Napušta „Kriglu“, jer bi sigurno povratio. Ne od alkohola, već od nervoze. Uvek je imao osetljiv želudac. Rakija evocira loše uspomene. Bolje je da misli na Sandru.

Sandra rokerka. Slovo srama za svog oca, generala Marka Babovića. Seća se koliko su mu je puta drugovi opisivali dok bi dokoličarili u kasarni. Kako se oblači, kako se šminka, dupe, sise, ponašanje i sve ostalo. Divio se generalu i pomalo ga žalio zbog toga. Vojska je kao porodica, kada počne da te bije loš glas čuje se daleko. Teško je bilo kriviti ga. Najgore je kada te saplete rođeno dete.

A onda ju je upoznao sasvim slučajno i zauvek promenio svoje stavove o njoj.

Zaustavila ga je u hodniku.

„Oprostite, tražim oca. Generala Babovića.“

„Mislim da je otišao jutros za Kragujevac.“

Tužan pogled u njenim očima. Izgledala je drugačije nego u pričama drugova.
Bila je anđeo.

Kao u bunilu, započeo je razgovor, svestan samo potrebe da ostane što duže u njenom prisustvu. Srećom, nije mu branila. Videli su se i sutradan, i još mnogo puta posle toga. A onda je, jedne kišne večeri, dok su lutali gradom u potrazi za mestom koje bi ih ugostilo na još jednom piću, sudbina uredila da im se usne spoje u poljubac.

Metalni glas vraća ga u neprijatnu stvarnost ulice.

„Izvini druže, izvini... samo da te pitam nešto.“

Gleda  ispijenog narkomana. U poslednje vreme, sve ih je više.

„Jel imaš petsto dinara? Baš sam u problemu...“

Razdaljina među njima se brzo smanjuje, a on nema trunku volje da ga izbegne, pomeri se u stranu, ili zauzme gard. Najradije bi mu dao to što traži i poštedeo se muke, ali više nije bio u prilici da se odriče novca.

„Nemam ništa. Mani se.“

Kasno je. Bitanga ga već grabi za rukav i unosi mu se u lice. Petlja po džepu očigledno da bi ga zastrašio, ali nije isključeno da ima nož, ili neko drugo oružje.

„Nemoj me lagati, razumeš?“ tiho sikće. Može da oseti smrad. Pogled se sreće sa zastakljenim očima i on shvata da je mladić pod maskom bolesti koju je sam odabrao, veoma lep. Rastojanje je savršeno. Umesto odgovora čelo se sreće sa licem razbojnika i kost puca. Siguran je u to, taj zvuk dovoljno je samo jednom čuti da bi se zauvek pamtio. Nikada neće zaboraviti kako ulazi u ono što je preostalo od kuće i...

Zatiče užas.

Naselja nije bilo na mapi.

Odakle god da su došli, dobro su se zabarikadirali i raspalili po njima. Ne može da prebroji stradale, zna da samo jurišaju i brišu sve pred sobom. Kada konačno probiju odbranu, zatiču svega tri kuće, verovatno nekakvo vikend naselje u srećnim vremenima, a sada poslednje uporište pred neminovni poraz. Čuje svoje kako se dozivaju, nešto je eksplodiralo, ali nema vremena da razmišlja o tome. U jednoj od kuća može biti snajper, a klinci nisu obučeni za takve situacije. Naređuje im da pregledaju bunker, dok on izvidi.

Prva je čista. Samo zalihe hrane koje će im dobro doći. Dva dana ni zalogaj nisu okusili, i voda je na izmaku. Pogrešio je određujući smer, ali to ne sme da im prizna. Nema veze – čim ovde završe, pokušaće da ih vrati na pravac. Provlači se ispod tarabe i prelazi kod suseda. Prozor je otvoren, čuju se glasovi borbe i on zauzima poziciju i nišani pravo u užas kog se već dugo pribojavao.

Darku su pantalone spuštene do kolena. Puška kraj njega, pištolj u ruci. Žena je licem okrenuta ka podu dok je drži za kosu i udara. Sav je u bunilu. Lokva krvi je velika, zubi ostaju u njoj svaki put kada joj podigne glavu kako bi je opet spustio uz trijumfalan krik. Njegov životinjski pogled fiksira devojčicu, koja sklupčana kraj šporeta, očiju raširenih u užasu, gleda prizor.

„Vidi, vidi!“ urla on razdragano. „Vidi mamu pička ti materina!“

„Stani! Darko, prestani!“

„Vidi mamicu! Vidi!“

„Darko!“

On prekida zabavu i pogledi im se sreću. Trenutak je dovoljan da zna šta treba da učini. Metak promašuje čelo i pogađa ga u rame. Darko kao da nije iznenađen – na njegovom licu nema reakcije. Umesto da uzvrati njemu on ispaljuje hitac u pravcu devojčice.

„Stani!“

Ubija ga sledećim metkom, ali za malu je kasno. Ostala je u sedećem položaju, tiha kao što je i bila. Kako li je ovaj monstrum od čoveka uspeo da stigne do kuće pre njega?

„Majore...“ slomljen glas iza njegovih leđa. „Majore...“

Dugi ga gleda, a oči mu pune suza.

„Skrenuo je Dugi. Morao sam ga ubiti.“

„Majore“, vojnik plače. Gleda ga u neverici. Ovo je previše za njega, samo da ostali izdrže. Još samo malo, dok ih ne odvede na sigurno. Posle će se pobrinuti da ih vrate kućama. Videli su dovoljno rata.

„Dugi smiri se. Darko je poludeo.“

„Majore.“

„Šta je, Dugi?“

„Samo ja sam ostao.“

Napadač se onesvestio ne pustivši glasa. Krv lipti iz polomljenog nosa i sliva se niz obraze. Dobro je što nije morao još da ga udara.

Sandra, zaboga gde si?

Samo jednom su se sreli nakon što se vratio sa fronta. Samo jednom bilo je dovoljno da joj stavi do znanja da je drugačiji od onog čoveka koga je ispratila do konvoja koji će ih zauvek razdvojiti. Mnogo stvari je doneo sa sobom, a ona je stajala pred njegovim vratima, ništa manje srećna nego pre. Uz to, po svoj prilici i verna, a to je bolelo najviše od svega.

„Šta očekuješ, da cvilim od radosti?“ upitao ju je.

Tada je još uvek bio svež. Nije ni mogao da nasluti koliko će mu biti potrebna. U to vreme, još uvek je verovao da se sve stvari mogu ostaviti za sobom.

Zašto li je ubio njihovu ljubav?

Mnogo puta je postavljao sebi ovo pitanje, i nikada nije otkrio odgovor koji bi mu doneo mir. Glava puna starih duhova pretila je opasnim bolom, i on se skoro nasmeja, konačno svestan čvrstine odluke da stavi tačku na patnju.

Ove večeri on zna da mora da pronađe Sandru.

Zašto nema mobilni telefon?

Poznavao je njenu dušu, njen temperament tinejdžerke. Iako više nije u dvadesetim, nije bilo šanse da propusti petak veče. Samo je hladne glave trebalo razmisliti o mogućim mestima i sigurno će je sresti. Samo dobro razmisliti i pronaći će je.
Kada je skrenuo iza ugla, gotovo se sapleo i poljubio beton poput svog prethodnog sagovornika. Kutija sa cvećem. Starica se u prvi mah uplašila, a onda mehanički zakreštala.

„Cveće sine, evo buket za sto dinara! Još malo baba ima.“

Otkud to da prodaje u ovo doba? Nemaština je pomerala sve granice. Nije znao koliko će morati da luta, pa je buket možda bolje bilo ostaviti za neki drugi put. Njene sitne oči žmirkaju ispod marame, i dok ih gleda sa gađenjem, još jednom dozvoljava da ga preplave sećanja...

„Neću baba!“

„'Ajde, moraš, ništa nisi jeo danima. Vratiće ti se snaga.“

Ona pruža svoju krastavu ruku prema njemu. Ružna je toliko da oseća kako mu se želudac grči u pokušaju povraćanja. Više nema šta da izbaci, potpuno je prazan. Baba drži komad mesa. Juče je kuvala, u prostoriji se još uvek oseća smrad. Vezan je, ne može da se brani.

„'Ajde, zini!“

„Beži od mene, kurvetino! Ubiću te!“

Ona se cereka. Kao u filmovima strave, gleda u njena usta puna kvarnih kostiju, i pokušava da shvati sve što se dogodilo.

Dugi i on lutali su danima nakon što su pokopali poginule borce. U prvi mah su se obradovali zalihama, ali je sva hrana bila pokvarena. Konzerve i pakovanja bez oznake, puna trulih, ogavnih stvari. Sveže vode nigde, ali to ih nije toliko brinulo jer se još uvek moglo nakupiti snega.

Stvar je bila utoliko gora, što nije imao pojma gde se nalaze. Razum i sve što je tokom školovanja učio govorili su jedno, ali je realnost bila potpuno drugačija. Bili su izgubljeni.

Sve više su se umarali, pogotovo Dugi. Halucinirao je, glasovi ubijenih su ga proganjali. Voda koju su sakupljali imala je čudan ukus, kao da je zemlja bila zatrovana. Nakon beskrajno mnogo vremena, kako mu se činilo besciljnog hodanja u krug, konačno se probudio na drugačijem mestu. Njegovu bojazan da su zarobljeni i nadu da su spaseni veoma brzo smenio je užas spoznaje.

Prljava postelja za koju je bio vezan nalazila se kraj drvenog stola. Na stolu Dugi, kraj stola šporet, a za šporetom baba. Smeje se kada vidi da je budan, pa prilazi i gura mu čašu da pije. Ne može da odvoji pogled od raskomadanog vojnika. Poznaje mu šaku, tetovažu na nadlaktici, uniformu. Ona trpa komade u kazan i zadovoljno se smeje.

„Jedi, da i tebe ne ubijem.“

Kao da želi da mu dokaže ozbiljnost, lomi mu mali prst. Cirkulacija je slaba od kanopaca kojima je vezan, ali oštar bol mu se u sekundi rasplamsava čitavim telom. Oseća srce kako ludački udara i samo želi da sve prestane. Samo je jedan način. Žvaće, pa pljune. Još bola. Okreće glavu. Bol. Na kraju proguta.

„Tako, tako, lepi moj. Samo jedi.“

Ulice su prepune mladog sveta. Parovi, pojedinci, uglavnom pijani, željni dobre zabave i srećni. Ako uspe da je pronađe možda se i njemu popravi raspoloženje. Pab pred kojim se nalazi je poznat i budi daleko lepše uspomene.

„Poljubi me opet“, kaže Sandra, dok ga gleda kroz poluzatvorene kapke. On se smeje, približava joj usne, pa brzo dune u kriglu i poprska je penom.

„Marš stoko!“ smeje se i udara ga. Onda zadrži ruku na njegovoj i brzo se privuče. Ljubi je dugo. Njegova Sandra. Razmišlja o tome kako je svestan svoje sreće, i nada se da nikada neće spoznati stvari koje bi mogle da je pokvare.  

Na poznatom mestu sada stoje dva momka. Nazdravljaju. Od nje ni traga. Zagleda polumračni separe, šank stolice, viri u ženski toalet. Uplakana tinejdžerka ga ljutito gleda.

„'Alo, bre, ovo je ženski!“

„Pardon.“

Izlazi na ulicu. Mora tragati. Bilo bi lakše kada bi znao gde sada živi. Uvek se gnušala tehnologije. Ostavila je pismo u sandučetu, nakon što joj je bezbroj puta spustio slušalicu, ili je nemo posmatrao kroz špijunku na vratima, svaki put kada bi pokušala da izgladi stvari među njima. Svaki put kada bi samo pokušala da razgovara.

Ružičasti koverat, njen miris u njemu. Prsten koji pada na pod i zvuk papira koji razmotava i otkriva sadržaj.

Jaje.

Dugi je jednim delom pojeden. Ostatke melje i trpa u tegle, on joj pomaže u tome. Ima ih na desetine.

Nema snage da se suprotstavlja Babi. Ona ima potpunu kontrolu nad njim, ne zna kako, ali to oseća. Odavno ga je odvezala. Pušta ga da prošeta. Selo je mirno i netaknuto, tek poneka zavesa se pomeri, ali stanovnike ne sreće. Ne pomišlja da pobegne. Ako se udalji više nego što sme, oseti njene kandže na vratu i vraća se nazad. Onda jede, pa zaspi, ukoliko ne mora da pomaže u kuhinji.

Jaje.

Te noći ga budi i daje mu smotuljak papira. Razmotava i začuđeno gleda u nju.

„Ako ga razbiješ ode ti glava“, govori mu. „Kad izađeš odavde, idi samo pravo, dok ne dođeš do prve raskrnice. Onda ćeš znati kuda dalje. Kuću ćeš prepoznati. Uđi u avliju i zakopaj ga na pragu. Nemoj brinuti, sada tamo nema nikoga, ali domaćin će se uskoro vratiti sa svojima. Ti ćeš ove sihire za njih postaviti.“

Bez problema dolazi do cilja, baš kako je stara i rekla. Velika, očigledno, nekada bogata kuća. Prstima vadi zemlju i pažljivo zakopava. Čini mu se da i on čuje glasove kao što je nekada Dugi, ali oko njega nema ničega.

Baba je zadovoljna. Mazi ga.

„Bravo sine. Bravo, oči moje.“

Trese glavom, pomalo ljut na činjenicu da ne može da zaboravi. Sećanja su slojevita i zadiru duboko, a bio bi najsrećniji kada bi slike iz rata bile slabije. Onda bi nesmetano mogao da misli na nju. Preteško je ovako.

U Sandrinom papiru nije bilo jajeta, samo reči. Teške reči koje je toliko puta pročitao. Zadavale su  tup bol, ali nisu mogle da izmame suze.

„Ljubavi moja,

Nadam se da ćeš me udostojiti čitanja ovih redova. Ne znam šta se desilo. Mogu da shvatim rat, mogu da pokušam da zamislim užase koje on nosi sa sobom. Mogu da shvatim i to što me više ne želiš, ali ne mogu da shvatim da ne možeš da me pogledaš kao čoveka i razgovaraš sa mnom.

Čekala sam te, strpljivo i ponosno. Ljubomorno sam čuvala svaku emociju, zamišljajući  trenutak kada ćeš se vratiti u moj život. Ali, to se nije dogodio. Ne onako kako sam želela, kako je trebalo da bude.

Mogu da ti pišem kroz šta sam prolazila, o stvarima užasnim poput samog rata, koje su se dešavale ovde. Neću to učiniti, više nemam želju.

Ovo ti pišem zato što ne mogu da te napustim u tišini. Vraćam ti prsten u nadi da ćeš jednog dana imati snage da ga daš nekom drugom. To ti želim od srca, s onoliko žara sa koliko sam i sama želela da ga večno nosim na ruci.

Stan sam prodala juče. Previše toga u njemu me vezuje za tebe. U svakom kutku sam maštala o nama, čekala da pozvoniš na moja vrata, sređivala se pred naše odlaske u grad. Prepun je prošlosti. Tata je umro, to si verovatno čuo, tako da ionako prevazilazi moje potrebe. Nas, kako stvari stoje, nikda neće biti u njemu.

Novu adresu ti neću dati. Nisam ljuta. Ne želim više da se nadam.  Gotovo je.

Želim ti puno sreće u životu.

S.“

Nije ni pomišljao da je krivi zbog onoga na šta ju je naterao. Jedno vreme, dok je magija bluza delovala, tešio se da je tako najbolje za nju. Ipak, duboko u sebi znao je da će doći dan kada će morati da je pronađe.

Gde je mogla da ode?

Negde oko dva posle ponoći postao je svestan neprijatne verovatnoće neuspeha. Samo gvozdena vojnička volja terala ga je da nastavi potragu. Kafići, klubovi... već je rutinski ulazio u njih i skenirao goste. Nije ga plašila žurba, Sandru nije bilo teško uočiti. Njemu pogotovo.

Samo gledaj i pronaći ćeš, govorio je sebi. Mali je ovo grad, koncentriši se, i gledaj.

„Gledaj.“

Baba ga grabi za glavu i izvlači iz kreveta. Poslednjih dana sve teže je razdvajao san od jave i trebalo mu je duže vremena da se razbudi. Kao da je isisavala život iz njega.

„Šta da gledam?“ odgovara on uplašeno.

„Gledaj! Kroz prozor!“

Mesečina obasjava dvorište, vidi se kao na dlanu. Grobna tišina, ako se izuzmu škripavi udisaji starice i srce koje mu se u grlo popelo. U dvorištu zakržljala kruška, a u krošnji sedi Darko. Lepo ga vidi, kao po danu. Pušku stavio u krilo, pa nemo gleda u njega.

„On je mrtav,“ govori Babi. „Lično sam ga ubio.“

Ona se smeje, pa pljune među prste i mahne rukom.

„Hodi vojniče, hodi ovamo!“

Darko kao pero skače na zemlju, pa pravo prema prozoru. Samo je prošao kroz zid, i eto ga kraj kreveta. Uniforma zategnuta, kosa očešljana, oči upale u glavu, jedva da se vide.

Stao mirno, pa gleda u njega.

„To je tvoj vojnik, vidiš kako te gleda.“ kaže stara.

„Nije on više moj vojnik. On je mrtav.“

„Ništa nije mrtvo, pa ni on. 'Ajde, naredi mu nešto.“

On ćuti. Najradije bi zažmurio i čekao da ovaj košmar prođe, ali strah ga je od babe.

„Naredi mu!“

„Odstupi, vojniče.“ govori tiho, a Darko se istog trenutka povlači u ćošak.

Do rata je verovao samo u službu. Posle rata, nije sumnjao u postojanje više sile, ali ju je isključivo psovao. Ugledavši Anu, po prvi put je poželeo da joj se zahvali. Nekada davno njegova poznanica, a ako se stvari nisu promenile, i Sandrina najbolja prijateljica. Stajala je sa još dve devojke u redu ispred kioska brze hrane.

„Ana.“

Bled pogled, potom osmeh prepoznavanja.

„Ej, pa ćao.“

Pruža mu ruku, pridržavajući torbicu. Drugarice gledaju u njega sumnjičavo. Osete da joj je neprijatno.

„Kako si?“

„Dobro sam. Kako si ti?“ uzvraća joj pitanje.

„Evo, malo iz izlaska...“

„Bile ste u gradu. Lepo.“

„Ti?“

„I ja isto. Krenuo na spavanje, znaš kako je, godine su to.“

Ana se smeje i odmahuje glavom. Mučan trenutak tišine.

„Kako je Sandra, viđaš li je?“ rešen je da pokuša pa šta bude.

„Viđamo se. Dobro je.“

„Nismo se čuli dugo.“

„Znam.“

„Voleo bih da je vidim.“

Ana ćuti. Definitivno su još uvek u dobrim odnosima, može da oseti koliko bi mu ružnih stvari skresala u lice da je u tome ne sprečava  vaspitanje.

„Da li bi ti bio problem, samo na trenutak?“ pokazuje joj rukom da se pomere iz reda.

Ona ga, začudo, sluša.

„Možeš li mi reći kako da je nađem? Ispao sam budala kada smo nas dvoje u pitanju. Hteo bih samo da je vidim, da se izvinim.“

„Čoveče, ne verujem da ona hoće da te vidi. Mnogo je patila. Nemaš pojma kako joj je bilo.“

„Ana, veruj mi, ne znaš ni ti kako je bilo meni.“

„Jedva se povratila. Samo ćeš napraviti štetu.“

„Neću. Hajde, Ana, znaš koliko sam je voleo.“

Ana ćuti. Dvoumi se.

„Mogu ti dati njen broj mobilnog telefona.“ progovara najzad.

Ne trudi se da prikrije iznenađenje. Sandra je zaista odlučila da promeni način života.

„Otkud to da ona ima mobilni?“

„Svi ga imaju. Hoćeš li da zapišeš?“

„Naravno, hvala ti.“

„Nemoj da joj kažeš da sam ti ja dala. Izmisli nešto. Molim te.“

„Nema problema.“

Žurno unosi brojeve u imenik aparata, zahvaljuje se i odlazi. Imao je sreće. Sada još jedino ostaje da se nada da će hteti da mu čuje glas. Nema vremena za gubljenje, pozvaće je čim odmakne niz ulicu.

U jedno je sasvim siguran...

Oseća se bolje. Svako jutro je sve snažniji i počinje da razmišlja o napuštanju matore veštice. Dosta je očvrsnuo, pa lako podnosi gnusne obroke i teši se činjenicom da njegova agonija neće još dugo trajati. Još uvek ne zna u kom pravcu bi mogao da krene, ali je i smrt od metka bolja od zatočeništva. Samo strpljivo, i trenutak će doći.

Darko ih ne napušta. Svake noći ga vidi kako stoji u uglu, poslušan, na mestu na koje ga je sam poslao. Već se navikao na njega, ne pomišlja da mu se ponovo obrati. Njegova tamničarka ne insistira na tome. I ona kao da ga ne primećuje.

Jedno jutro je ipak drugačije.

„Bježanje možeš da zaboraviš“, kaže mu Baba

„Što?“ pita on. Nije iznenađen što zna za njegove namere, no njene stege su oslabile. Ima utisak kao da bi istog trenutka mogao da ode.

„Veliki baksuzluk je bio u onom jajetu, a ti si ga zakopao. Nećeš proći nekažnjeno zbog toga.“

„Što?“

„Ko urok postavi, njemu se i vrati. Zlo će da te snađe.“

„Kakvo zlo?“

„Smrt.“

On ćuti i gleda je. Zna da se ne šali – za svašta je sposobna, u to je mogao da se uveri. Postaje mu jasno zašto ga više ne drži tako čvrsto. Vezan je daleko ozbiljnijim silama.

„Ne boj se. Kada dođe vrijeme pustiću te ja na slobodu“, njen krezubi osmeh budi gnev u njemu.

„A, kada je to, baba?“

„Budi strpljiv. Uskoro.“

Nije bilo potrebe da se predstavlja, prepoznala mu je glas.

„Otkud ti?“ Jednostavno i iskreno pitanje, bez trunke emocija.

„Imam jaku potrebu da te vidim.“

Nekoliko sekundi tišine sa druge strane.

„I sada si toga postao svestan?“

„Oduvek sam svestan toga.“

Opet tišina. Nije hteo da je prekida.

„Ne znam šta ti je sada u glavi, ali, ako se ne varam, pružila sam ti više nego dovoljno šansi da me vidiš.“

Koliko god da je savršeno delovala, bila je i sujetna.

„Molim te, sve mogu da ti objasnim. “

„Nemoj." prekide ga.

„Molim te! Moram da te vidim. “

„Malo je kasno za objašnjenja.“

„Nikada nije kasno, Sandra.“

„Čoveče, prestala sam da osećam bilo šta!“

U ovo je poverovao.

„Ne tražim da se pomirimo, tražim da razgovaramo.“

Sandra ćuti. Može da je zamisli kako grize usnu i uvrće pramen kose oko prsta. Uvek je to radila kada je sateraju u ćošak.

„Pozovi me sutra. Sada sam umorna.“

„Slušaj, Sandra. Stvarno nije patetika, ali ja ne znam da li će me sutra biti. Tražim samo da se vidimo i da porazgovaramo.“

„Zašto te ne bi bilo? Jesi li bolestan?“

„Ne.“

„U šta si se onda upetljao?“

„Nisam se upetljao.“

„I hoćeš da se nađemo sada? U ovo doba?“

„Tako je. Dođi kod mene.“

„Kod tebe?“

„Da.“

„Ti si lud čovek.“

„Možda. Ali, ipak dođi.“

Znao je da pristaje i pre nego što je odgovorila. Tišinu sa druge strane remetilo je njeno disanje.

„U redu.“

Vratio je telefon u džep. Po prvi put nakon dugo vremena, žureći da se što pre vrati u stan, osećao se onako kako je i trebalo.

„Mirno!“

Vojnici su disciplinovani. Njih desetorica, pod punom ratnom opremom. Neka lica deluju mu poznato, ali samo Darka poznaje dobro. Svi su sišli sa kruške i postrojili se pred njim. I baba je prisutna, stoji mu iza leđa i šapuće.

„To su Drekovi, duše vojnika. Ne idu ni gore ni dole, već lutaju po ovom svijetu, zbog grijehova koje su činili.“

„Šta ja da radim sa njima?“

„Ti ćeš ih voditi u bitku.“

„Kakvu bitku?“

„Bitku za njihove duše.“

„Ne razumem.“

„Oni moraju okajati grijehe, inače će se vječno patiti. Ti ćeš im komandovati, a tvoj vojnik će vam pokazati put. Pušku ću da ti vratim. Ako sve uradiš ako treba, slobodan si otići.“

„Protiv koga se borimo?“

„Protiv onakvih kakvi su i oni za života bili.“

„Kada krećemo?“

„Sada.“

Darko vodi, oni ga prate. Posmatra im uvela lica, dok grabe po neravnom šumskom tlu. Ne oseća ništa – kao da je i sam mrtav. Oni ne govore, a ako im izda neku komandu, samo ga nemo poslušaju. Jedva da  se vidi prst pred okom.

Odjednom, drveće se proređuje, a pred njima čistina. Brisan prostor. Na zemlji razapeti šatori, i helikopter. Noć je vedra, pa se razaznaje stražar, ali čini se kao da spava.

Iza njega dve barake, a kraj jedne vezani starac i dete.

Da li je moguće da će da ih uhvate nespremne?

Gleda svoju vojsku, dok razmišlja o taktici. Njegovo tamnovanje uzelo je maha, sve što je ikada naučio čini se nepotrebnim. Šta može da naudi armiji mrtvih? Gotovo da se smeje dok ispunjava svoju beznačajnu ulogu.

„Kreni!“

Oni ne trče, već lete. Jedan od krupnijih prolazi kroz usnulog vojnika i ostavlja ga da se batrga u lokvi sopstvene krvi. Vrata prve barake se otvaraju, a puške ispadaju iz ruku pred užasom sa kojim se sreću. Ipak, neprijatelj je brojniji.

Čuju se prvi pucnji, ali oni samo usporavaju njegove, bez veće štete. Kao da se zbog sećanja na metak zaustave, pa već idućeg trenutka nastave svoj pir. Njihove puške ne pucaju, one kidaju. Ne pada mu na pamet da ulazi u borbu. Lagano puzi i posmatra prizore pred sobom.

Tada prepoznaje generala Babovića, jasno ga vidi kako puca u vezanog starca koji pokušava da se oslobodi stega, i uzima dete za taoca. Polugolo, tanko kao skelet, ono vrišti pred prizorom koji vidi. Dve utvare pokušavaju da dograbe njegovog otmičara, ali ustuknu svaki put kada mu on prisloni cev uz krhko telo.

Vazduh se kida od buke, dok helikopter odnosi onoga po čiji život su došli. Opijen trijumfom, on puca u nejako stvorenje i pušta ga da padne pred utvarnu masu koja urliče od besa.

Umesto spokoja, dovršavaju ono što su započeli, sa preostalim, živim vojnicima.

„Uđi.“

Sandra ga gleda nekoliko trenutaka, pa prelazi prag. Godine nisu ostavile traga na njoj, i  dalje izgleda kao devojčica. Nije joj prijatno što zaključava vrata, ali pravi se da je sve u redu.

„Evo me“, okreće se prema njemu i gleda ga u oči. Na trenutak pomišlja da pokuša da je poljubi, i pita se da li to ona očekuje.

„Hvala ti što si došla“, ozbiljno to misli.

Ona odmahuje glavom. Nudi joj da sedne, i gleda je dok se spušta u fotelju.

„Idem da nam donesem piće.“

„Donesi flašu.“

„Misliš li da će nam toliko trebati?“

„Više ništa ne mislim.“

Odlazi u kuhinju i uzima dve čašice. U jednu sipa rakiju za sebe, dok za Sandru otvara posebnu flašu. Pogled mu prelazi preko pištolja na frižideru, i on nehajno prebacuje krpu preko njega. Sve u svoje vreme.

Sandra pije naiskap, sipa opet, pa ponovo popije. Razgovara sa njom mehanički, govori ono što zna da želi da čuje i čeka da rastvor počne da deluje. Nije imao srca da je savlada svesnu, niti želje da pred njim shvati da ju je još jednom izdao. Ovako je bolje.

Konačno, ona počinje da govori usporeno, i pada u san. Ostalo je rutina. Vezuje je čvrsto, posebno vodeći računa da joj usta budu zatvorena. Fotelju okreće ka prozoru, dok mesečina obasjava granatu krošnju u kojoj sedi Darko. Ludački kez na mrtvom licu otkriva da zna čija se krv pred njim nalazi.

Žrtva je spremna.

Napušta stan pre nego što vojnik prodre u sobu. Do zore je ostalo dovoljno vremena. Sumnja da će Sandra imati toliko sreće da se ne probudi. Samo se nada da neće zateći veliki nered kada se vrati. On, svakako, neće biti taj koji će da uklanja ostatke, ali mu svejedno ne bi bilo prijatno da je takvu vidi. Pokušaće da se ne obazire i što pre ode u kuhinju.

Tamo se nalazi frižider, a na njemu pištolj prekriven krpom. U pištolju se nalazi samo jedan metak. Sada, kada sa sigurnošću zna da će loza zločinca biti izbrisana, taj metak mu može doneti mir.

Negde u daljini prasnu prednovogodišnja petarda, ali više ništa nije moglo da mu probudi sećanja. Umesto povratka u prošlost, on konačno krenu napred, pevušeći davno zaboravljeni bluz.

Priča je prvi put objavljena u zbirci kratkih proznih ostvarenja "Iznutra".